Сусрет сенки

„Ноћ је ова дубока као бунар, усамљена и хладна. Или је ово, можда, дан који није освануо, у подрум утамничен драги камен, без зоре, без јутра, без светла, без гласа, измакао се бројању времена”, мислио је Барт док је прелазио улицу и трамвајске шине. Стао је пред велика двокрилна црна врата и закуцао. Била су то улазна врата њему добро познате куће у Улици војводе Степе, на Вождовцу, код цркве.
Поноћ је већ била замакла, али су светла била укључена, иза завеса на прозору. Барт је знао да је у Артовом свету сада подне и да ту време протиче супротним ритмом од оног у околним зградама. Нису се видели годинама.
Има скоро десет година, пребројавао се Барт, од оне ноћи када је падала киша по лишћу брезе, када се живот растакао, када је Арт дошао да закуца на мој прозор, када се Арт изненада појавио!
Oнда су се из ходника зачули кораци, лагани и ситни.
Женски, помислио је Барт. Артова мајка, госпођа Јелисавета, није више била жива, толико је знао. Врата отвори млађа жена, дечачки кратке плаве косе, оштра погледа. Она одмери Барта дискретно и назва му добро вече.
„Добро вече”, узврати Барт и би му некако нелагодно, „да ли је Арт код куће?”
Арт није био код куће и она је упитала Барта за име: „А ви сте?”
„Ја сам Барт”, рече он, „Барт Васић”, и хтео је да настави, да објасни ко је он, у ствари, како су он и Арт... када га она прекиде, уз широк осмех: „Аааа, ви сте Барт, уђите”, рекла је, и покретом руке показала на унутрашњост куће.
„Арт ми је много причао о вама”, рекла је док су ишли низ неосветљени ходник.
Тако је Барт ушао у ту кућу, после много година. Предсобље, па лево у ходник, па у дневну собу која је и даље имала петора врата, четвора тамна, неофарбана, боје дрвета и једна бела, за која је Арт говорио да поседују магична својства. Била је ту, у углу, и једна велика тамножута, зидана каљева пећ, велики кауч прекривен црвеним, пиротским ћилимом и округли сто од давно потамнеле ораховине, постављен у средину собе, прекривен белим, хекланим столњаком. Пригушено, жуто светло стоне лампе у ћошку сливало се низ комоду, на тепих боје вина, па се онда завлачило у предмете. Између пећи и белих врата била је икона светог Ђурђа, препознао је Барт, и кандило. Мирис тишине се таложио свуда по соби с прашином, по намештају.
„Седите, јесте ли за кафу?” прекиде га глас, „Ја сам Артова супруга, Милица”, рече и пружи руку коју Барт, као да је изненађен, прихвати ужурбаним, нервозним покретом.
„Да, може кафа, хвала”, узврати стежући руку. „Барт”, рече као да се присећа сопственог имена, „Барт.”
Док је Милица кувала кафу у кухињи, на дну ходника, Барт је седео за столом, пратио звук џезве, воде која цури из славине, шпорета на коме рука окреће прекидач за ринглу, кашичице која додирује порцелан посуде са кафом, шећером. Чуо је све, ослушкујући као у полусну. Oсвртао се по зидовима собе, запажао промене, сећао се оних далеких дана када је Арт стајао иза црно-белог телевизора и симултано преводио „Благо Сијера Мадре”, сцену када Хемфри Богарт каже: No one will get the best from Fred C. Dobbs [Нико неће добити оно најбоље од Фреда Си Дабса]!
То је била Артова идеја о томе како треба учити језике, а енглески поготово. У то време све се то Барту чинило у реду, настава језика уз помоћ Холивуда: Yes, we are poor but we are honest [Да, сиромашни смо, али искрени]!
Из ког ли је само то филма било? Сандокан је, додуше, одувек тврдио да је његов метод много ефикаснији. Он је, наиме, учио педесет речи дневно напамет, право из речника који је био отворен на поду док је он радио на стотине склекова и згибове на собном вратилу.
Иза ових врата је његова соба, помислио је, била је, соба.
Да ли је ту још увек, ту на зиду, право испред кад се уђе, онај огромни постер Хендрикса који сам му поклонио за рођендан? На том постеру Џими седи у огромном букету, жбуну цвећа, и само му се глава и руке виде.
Питао се, али није смео да устане и отвори врата: А десно, кад се уђе, био је онај црно-бели постер Џона Форда који носи црни повез преко ока, а на дну постера пише: My name is John Ford and I make westerns [Ја се зовем Џон Форд и ја правим каубојце]!
Гледао је Барт око себе, тај нови, тако исти, а тако другачији свет у коме је Арт, његов пријатељ Арт, сада постојао, независно, наизглед, од сила прошлости.
На црним тучаним вратима каљеве пећи била је пукотина, приметио је Барт. Кроз њих су се видели црвенило пламена и жар. Бацали су трепераво, разиграно светло на тамни зид.
Плес сени на скученој позорници, под прокислом цирадом кочије путујућих луткара, помисли Барт, сетивши се Антонијуса Блока, витеза издужена, бледа лица и као снег беле косе, који на обали мора, на каменитој плажи, игра шах са смрћу, у сопствени живот као залог, сетивши се жонглера и акробате Јофа, са голубом у једној и јабуком у другој руци. Сетио се мага, илузионисте, увијеног у црну пелерину, с капуљачом преко главе, Ингмара Бергмана, и тих очију које те с платна, из дубина векова и свести, посматрају нетремице.
„Изволите кафу”, рекла је Милица и ставила једну белу шољицу с турском кафом на сто испред Барта.
„Хвала”, рече Барт, који само што се био вратио са путовања у једну суседну галаксију у којој су сећања стварност, а памћење мудрост.
„Звала сам Арта”, рекла је, „он је код пријатеља, ту близу. Јако се обрадовао и рекао да ће одмах доћи. Доћи ће, брзо!”
Барт није рекао ништа. Климнуо је главом и посегао за шољицом кафе.
„Арт је много и често причао о вама, знате”, рекла је Милица.
„Да”, узвратио је Барт гледајући у кругове који су се правили на површини кафе.
„А шта је причао о мени?”, упита и подиже поглед ка Милици.
„Увек је говорио да сте ви најинтелигентнији човек ког је он познавао”, рече Милица у једном даху, склањајући поглед, учини се Барту.
Ког је познавао, понови у себи Барт као да се преслишава, да, ког је познавао, најинтелигентнији човек.
Барт је одмах препознао тај артовски систем вредности и није му било право што је и он био смештен на скалу која је требала да буде градација за оне друге, за обичне смртнике, не и за њих двојицу, Арта и Барта. Препознао је систем, и тај глаголски облик, то прошло време, „ког је познавао”.
Oнда су се зачули звук браве и врата како се отварају, па тешки, ужурбани кораци који се приближавају низ ходник. У собу је бануо Арт са широким осмехом на лицу, раширио је руке у загрљај и скоро прогутао Барта, који је једва успео на време да устане.
„Здраво”, рекао је Арт одмакавши се корак и све држећи Барта за рамена.
„Здраво”, рекао је Барт.
„Мало се остарило, а?” рече Арт осврћући се по соби као да ту има још некога осим Милице.
„Мало, ти се ниси пуно променио, врло мало”, узврати Барт збуњено, „мало си само ’већи’ него раније.”
„Да, да, ’већи’је права реч, ’већи’, ха, ха. Ко Орсон Велс”, рече Арт скидајући поглед с Барта и окрећући се ка жени, „Милице, ја морам да идем сад, имам сад један важан састанак.”
Била је прошла поноћ и Барт погледа према Милици.
„Добро”, рекла је устајући и пружајући руку у знак поздрава, „драго ми је што сам вас упознала!”
„И мени је драго. Хвала вам на кафи и друштву”, узврати Барт полазећи ка вратима. Oсетио је олакшање, а да није знао због чега. Као да се изненада нашао заточен у простору и времену којима није припадао и као да је сад, најзад, нашао начина да утекне.
Куда само?, прошло му је кроз главу.
Прошли су низ ходник и зашли су низ улицу. Плочник је био влажан и улична светла су протицала асфалтом. Био је ту испред куће један бели аутомобил. Голф, препознао је Барт.
Поред аутомобила двоје људи је стајало и пушило. Oн је држао руку са цигаретом испружену низ светлуцаво сиво одело и гледао је негде низ улицу. Oна је носила дуги капут боје неба a лакат руке са цигаретом је држала наслоњен на другу руку која јoj jе прелазила преко стомака. Имала је дугу, плаву косу уредно скупљену у реп и елегантне, црне чизме, са високом, танком потпетицом.
Чувши кораке, окренули су се. Његова је цигарета променила руку док је она бацила цигарету на плочник и спустила руке низ капут.
„Oво је Дуле”, показа руком према сивом оделу Арт, „а ово је Весна”, и показа према небоплавом капуту.
„Oво је мој пријатељ”, рекао је Арт на начин који је Барту пре звучао као опомена.
Oни климнуше главом у знак поздрава па онда Дуле угаси цигарету ципелом о плочник.
„Седи ти назад”, рече Арт отварајући Барту врата, „ја не могу ту да станем.”
Арт није возио, то је очигледно био Дулетов задатак. Барт и Весна су се сместили на задња седишта, Арт и Дуле на предња.
„Вози до Крста”, рекао је Арт.
Дуле је климнуо главом и упалио кола.
Кренули су низ Булевар који је у то доба био пуст. Није било ниједног аутомобила на видику, ни пролазника.
„Је л’ су они пањеви још овде, у цркви?” упита Барт у намери да започне неки разговор и испадне духовит.
„Да”, одврати Арт окрећући се преко седишта аутомобила. Држао је неупаљену цигарету међу прстима руке коју је пребацио преко наслона. „Милић од Мачве још увек јаше на балванима, све јурећи у бесмртност под сводовима ове цркве!”
Дуле и Весна нису ништа рекли, били су озбиљни и замишљени.
Нису показали никакво интересовање за тему балвана на фрескама у српским православним црквама, није могао а да у себи не примети Барт, разочаран.
Била је зимска ноћ и улична светла била су жута и пригушена.
„Београд има боја”, помисли ипак Барт, загледан у фасаде и тражећи погледом пролазнике не би ли наишао на ожиљке од бомбардовања.
Документарни филмови о Првом и Другом рату су били црно-бели, и фотографије, размишљао је, као да боја тада није било, као да су сви људи живели укљештени између црног и белог, увијени у неколико нијанси сивог, као да им је и крв била црна, и небо бело, и одећа сива.
Како је аутомобил грабио уз широки булевар између Ветеринарског факултета и Карађорђевог парка наспрам Народне библиотеке, Барт је гледао кроз прозор и покушавао да се сети имена улица, паркова, тргова, сокака и кафана.
Тада га Арт прекиде: „Је л’ си ти још на том твом Новом Зеланду?”
„Не, сад се селим у Енглеску, у Кејмфорд”, рече Барт, „овде сам на пропутовању, оданде ка тамо.”
„Стварно, Кејмфорд?” скоро да викну Арт окрећући се у седишту, „па то је сјајно, одлично!”
„Да, добио сам посао тамо”, настави Арт, ”почео сам, још на Новом Зеланду, да се бавим методиком наставе уз примену компјутера, језици и друштвена кретања, питања билингвизма и идентитета. И тако то, свега помало...”
„Ти и компјутери, ха, ха”, насмеја се Арт, „Меркур, па да, Меркур и Уран, погледаћу ти ја то кад будем имао мало времена”, рече док га је Барт пажљиво посматрао и питао се да ли је тај део намењен њему или сапутницима.
„Добро је што си се вратио у стару цивилизацију, у Европу, видећеш”, настави Арт, „ту ће ти бити много боље, ту ти је место, све ће бити боље.”
„Ха, ха”, насмеја се Барт, наглас, „је л’ се сећаш оног пензионисаног професора с Кембриџа што смо га срели код Коња, у посластичарници, пре више од дваес’ година, са све лептир машном и кишобраном?”
Арт се окренуо допола, пребацио лакат преко наслона седишта и гледао у Барта, али као да није могао да се сети.
„Ма онај, бре”, настави Барт, „што си га питао како се каже дисаљка за маску, ха, ха!”
„Аууу, да, сад се сећам”, потврди Арт кроз смех, shnorkle!
„Па да, човек се поломио”, кроз смех се присећао Барт, те „underwater mask breather [подводни дисач са маском], те ово, те оно. Није знао.”
„Да”, рече Арт, „а пре тога, ту испред ’Јадрана’, онај тип у црној кожној јакни, стоји са рибом и пуши, сав важан. Је л’ се сећаш тога?”
„Oно кад си га питао је л’ има цигару”, сећао се Барт, „ха, ха, а баџа каже: ’Имам, а што питаш?’”
„Фрајер, сав важан, пред рибом”, Арт је сада већ викао све се окрећући према Дулету и Весни.
„А ти, кретен, кажеш, ха, ха”, смејао се Барт, „ништа, ништа, само правим анкету!”
„Јесте”, потврди Арт сав задовољан, „кад се билмез прави паметан!”
„Ха, ха”, тресао се од смеха Барт и погледао у Дулета и Весну. Дуле је наизглед био потпуно концентрисан на вожњу и само се благо насмешио ивицом горње усне, а Весна је наставила да гледа кроз прозор, на другу страну.
Примицали су се Црвеном крсту, Барт је препознавао неке улице, зграде, чак и дућане, кафане, дрвореде.
„Могао си и да се јавиш који пут!” изненада прекиде тишину Арт гледајући у улицу која је нестајала испод хаубе аутомобила.
„Јавио сам се, двапут”, одговори Барт, „ти ниси ниједном.”
„Да, била су то гадна времена”, тихо рече Арт.
„Био сам само једном овде, пре неколико година, када су биле оне демонстрације по улицама”, рече Барт, „тражио сам те. Неколико пута сам свратио, није те било код куће.”