Исаија

Учите се добро чинити,
тражите правду,
исправљајте потлаченога,
дајите правицу сироти,
браните удовицу.
Исаија, 1. 17.

Време отиче без обзира шта чинили, говорила је мајка моје мајке.
Нема у тим речима резигнације, ни сете, ни жала. Ни фатализма,
ни вајкања. Безбрижно је трошила време  и себе, на делање које не
доноси новац, углед, бољитак, а, опет, одавала је утисак да јој је
све потаман.
Неизмерно се радовала животу.
Многи би дали све што имају, за зрнце радости.
Није бринула шта ће бити после, када оде.
Живела је тако до часа у којем је ненадано, мистериозно нестала.
Чињеница да је 1019. у златописаној повељи византијскога ца-
ра Василија Другог, господара Јужних Словена, наш предак Ан-
дреј означен оснивачем места које ће три пута бити престолница –
онога по коме саплеменици назваше Смедерево – била је довољна
мајци моје мајке да буде поносна и да живи задовољно, безбриж-
но, лебдећи.
Никоме није досађивала причом о плавој крви, родоначалнику
наше породице и оснивачу града, о родословном стаблу, о магли и
тмини векова кроз које се годинама пробијала у потрази за коренима.
Као да је рођена само да би могла доказати племенитост породице.
И да оде.
Историчари не успевају да усложе документа и мишљења око
два раздобља, оба несрећна, неповољна, када је Смедерево било
престолница (1428, 1806). Ослањајући се на озбиљне доказе, дода-
јем треће, мање драматично – фино време, које историчари, кан-
да, прећуткују. Не знају, можда им смета, не маре за чињеницу да
је у тој вароши столовао цигански краљ (1859).
Верујем да је било бајно, забавно, занимљиво, сасма необично,
чаробно чак,  живети у зачараној смедеревској вароши – у којој
беше више гатара но судбина, више судбина но дланова из којих
се чита, више снова од живљења, више љубави но мржње,  више
душе но бездушја – док је у њој, нехајно, неоптерећен умовањем о
пролазности, о људском усуду и сиромаштву, столовао цигански
краљ Никола Михаило Мали, као да је имао све време света, тај
бунтовни пребег из Маџарске.

То је историја. Чињенице се престижу.
И овај дан, замичући, одлази у историју.

Дуго се  мајка моје мајке бавила златопечатном хрисовуљом кнеза
Лазара из 1381, којом је Смедерево даровано манастиру Раваници;
упоређивала је с тумачењима историчара, себе искушавала.
Није избијала из историјских архива овде, онде и тамо – у Ср-
бији, код суседа, у свету – док није сазнала шта се догодило и тако
тами дала светлост.
Монаху, схимнику, или једноставно вивлографу, занетом пи-
павим послом – наношењем златних листића на разбокорени ини-
цијал, попусти пажња и начини на изглед незнатну словну греш-
ку, која касније поста веома важна. Погрешно је исписао слово у
имену нашега далеког претка, визионара и утемељитеља будуће
српске престолнице.
Италијански историчар Антонио Бонфини (1427-1503)  био је
коректан у делу Rerum Hungaricarum наводећи да је Смедерево
добило име генезом изговора имена родоначалника наше фами-
лије, Андреја, што је тачно читање и, дабоме, признање за истрај-
ност мајци моје мајке.
У бечком дворско-државном архиву мајка моје мајке проши-
рила је видике проучивши више од две стотине повеља старих
српских владара и властеле, почев с краја 12. до конца 15. столећа.
У њима, али и у Годишњаку Митрополије сремскокарловачке, иш-
читавала је непобитне доказе о племенитости, повластицама и
правима наше породице.
Урањање у прошлост, у маглу, у таму било би неупоредиво лак-
ше и успешније да силни султан Мехмед Други Освајач при кра-
ју 15. столећа није свеколиком српском племству прозрео нутрину,
окренуо свој непоћудни ћурак наопако и наредио да му повлаш-
ћена господа дођу пред ноге, у Јајце. И још наложи да са собом, уз
дарове, властела понесе дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље
и све што сведочи да су племенити, посебни, да би их потврдио
султан, онај који им ништа, никада не дарова.
Силан страх  и кукавност нагнали су племство на ћутање и по-
слушност, немоћ на тужно удвориштво, понизност на претворну
лојалност. Племениташи су кукавице, па учинише како је казано.
Мехмед Други никада реч није држао: драгоцене хартије и перга-
менте одмах преда ватри, властелу лиши поседа, права и повлас-
тица. Осећао се божански – огањ је прождирао доказе.
Мехмед Други, кад уседе у престол, одмах погуби браћу и до-
несе закон о братоубиству, који ће важити док је султана.
Ко поубија браћу, може и српску властелу.
Убрзо је указом, уз претњу смрћу, наредио да ни једна српска
племићка породица не сме да задржи и користи дотадашње пре-
зиме, већ да га изведе из очевог имена. Милост да задржи прези-
ме фамилије и привилегије могао је само онај ко се клања свемо-
гућем Алаху.
Племићи се очас одрекоше вере предака, а невољно и повластица.
Изгубише у трену све: веру, порекло, претке,  част, достојаније.
Себе.
Буде ли века, изнова ће стећи господара: имовину, прах.
Достојанство ко изгуби – достојан не би.
Људина читавим бићем и животом, онај који не повлачи црту
између живота и смрти, наш умни, срчани предак и родоначалник
Андреј,  да би опослио што је наумио, у  шестоме веку по Христу, са
супругом Радмилом (по њима се свако наредно колено до данаш-
њега дана крштава) поведе породицу и саплеменике у маглу и
глиб, у незнано, у гротло.
На Балкан.
Довољно је – убеђивао је, преклињао – да то што он за две обда-
нице и обноћницу прође с козом на повоцу буде издвојено за ва-
рошке куће и окућнице,  а остало,  што на коњу пројаше за исто
време да се усрдно обрађује.
Уистину, Сорабљи су под барјак сина кнеза Дервана стали у
седмом веку, у време владавине византијскога цара Хераклија.
Стигли су на Балкан, читав век после Андреја, који је, нехотице,
не хајући за првенство, утро пут сеобама.
Наша породица, истицала је мајка моје мајке, имала је на за-
четку неупоредиво више но на концу и одиста ништа није учини-
ла да све струни, као да нигда не бје, да нестане кроз време, проме-
не, идеологије, напачно разумевање власти, слободе, васколиких
људских права, норми.
Напротив, све је наша породица учинила да сачува стечено и
себе: без успеха –  као што бива када се бори против невидних, не-
савладивих сила.
У почетку имадосмо све, сада тек нешто у траговима, скаске.
Држим да је Реч трајнија од меди. Она траје.
Ко порекне изговорено пориче себе.
Не примећујемо како се чуда множе док нам се живот троши,
труни.
Бавећи се хаосом, стварамо га.
Време не часи. Једе нас. Односи као бујица.
И гута. Прождире.
Ништа неће претећи.
Последњи је час да опричам што наумих.
Мајка моје мајке никада није, ма где ишла, ма колико избива-
ла, закључавала кућу, јер је уважавала суседе. Веровала је да ће јој
– устреба ли – суседи, боље од икојег кључа, сачувати благо што је
дотекло и свеколико сиромаштво што нам оста за свагда, да се
нико за њ’ не граби.
Чувала је мајка моје мајке кључе од душмана, посве необич-
но, на видним местима. Кључи, јасно је, постоје да би сачували и
што се сачувати не даде, особито тајне. Све мимо тога одузима им
разлог постојања. Потире смисао кључара. Зато ћу најпре говори-
ти о кључу, суштини света.