Фрејина боја

– Сваки петак има своје задушнице – рекох, и изађох напоље. Те ве-
чери, изненада сам је срео на једној од јужних степеница Мон-
мартра. То су оне степенице које понекад користимо као Јаковље-
ве лествице и притом пазимо да не “откачимо”. А понекад нам по-
служе и као омча. Она је силазила заједно са својом сенком, држе-
ћи је на седефастој врпци, док сам се ја пењао, оставивши моју у
атељеу да пост пости. Знао сам је од раније, често је навраћала у
бар-кабаре “Лапен ажил”, “Кафе Сирано”' где смо се и ми сликари
сакупљали, а код Зервоса и Танчикета у “Атељеу 9” на најукуснију
паију и сангрију ишли. Она би седела у једном углу са десне стра-
не улаза, у неком бучном друштву хипика и поп певача. Они су
је терали да пије текилу са сољу, од чега се она бранила, објашња-
вајући да је со безбојна и, као такова, отров. Један се звао Хектор,
што сам сазнао касније, и носио је на себи кожун од козије кост-
рети, сав у неким ћоравим зрцалима, ишаран бојама које су она-
ко изношене на простим линијама метроа изгубиле готово сав
сјај, успут покупивши добро познати смрад, све са вашкама, сте-
ницама, бувама и осталом гамади. Дуга, неуредна, коврџава коса,
падала му је по рамену, и готово по целом лицу, тако се нити мо-
гао видети нити разумети. Већина речи би се задржала у том
“плодном тлу” да тамо и усахне, а оне које би успеле да се пробију,
биле би већ исечене оштрим праменовима његове косе на кома-
де, који се нису могли спојити и препознати. Он је то знао, па ка-
да би пожелео да буде јасан, обема рукама би разгрнуо густе пла-
стове са чела. Тада се примећивало како му лева рука кашље апо-
крифно и на црно, а десна на боју осушеног лавендера. У тој коси
могла се наћи и понека бау-бау преисторијска животиња, а око
те главе пролетали су црвено-зелени двоглави змајеви. Када би
запевао, од тога би на астал испред њих почели да падају, као
мртви инсекти, исти ти двоглави змајеви, а он би их стављао у
своју салату. Други је био нешто познатији, Мишел Полнареф,
тек што је почео са својом певачком каријером, са гласом ране
птице што пролете кроз сирову врбову пиштаљку оставивши
за собом неразговетан пијук. То је било у моди. Она је тим ли-
ковима причала о уметности једења боја, нашта су се они цере-
кали, гушећи се у плими сопствених испарења, дима цигарета
и пића, све то измешано са гласовима новодолазећих гостију.
Тада јој још увек нисам знао име, али сам чуо да је била једна од
оних нордијских лепотица којој су магле Монмартра и димне
завесе барова само увеличавале мистику. Знао сам и то да ради
као стриптизета по разним ноћним локалима, од Пигала, па
све до Јелисејских поља, по оним чувеним местима где се ноћу
живи, а дању спава. A причало се и то како се знала појављивати
заједно са једним црнцем у “Лидоу”, са којим је касније испао
велики скандал. А ево како. Његова тачка се састојала у томе
што би се на сцену попео потпуно наг. Појавио би се као неки
подземни бог који полако израња из дифузних светала, са неш-
то јачим осветљењем у позадини, које јасно оцртава његов снаж-
ни профил као сенку, а нарочито његов полни орган. Уз лаку
музику, временом би његов полни орган оживео, полако пењући
се степен по степен до потпуне ерекције. Светла су се притом
палила и гасила, треперила у разним бојама, а музика је треш-
тала, па када би у једном моменту, у заједници са оним удом до-
сегла до свог климакса, тада би све нагло стало… Потпуни мир
и тишина... Циљ и ефекат су постигнути. Он би све поновио по
неколико пута, и сваки пут би проследио велики аплауз. Једне
вечери, знојећи се, и уз огроман напор, поновио је то девет пута.
На крају сцене, онако изнурен и малаксао пао је на позорници.
Она је прискочила да му помогне, али је већ било касно. У ње-
говом телу више није било живота, и изнели су га уз исто тако сна-
жан аплауз.
Поново је било лепо видети њене очи боје хладних сканди-
навских језера, велике као код дивљег ирваса, које су ме сада пи-
томо и топло гледале, помешане са париским светлима. Као што
рекох, већ дуго је нисам виђао, а моје изненађење је било утоли-
ко веће што је био петак, дан када ми се обично ништа не дешава,
и тим даном не радим ништа. Петак је дан када боје посте, дан
када губе своју позитивну енергију, ону која је са друге стране
егзистирања, заједно са мојим прецима. А ни платно их не прима.
Те боје које су рано јутрос крштене, пошкропљене светом води-
цом и младим босиљком, оне су као жива храна. Састављене су
од разног семења и плодова, даклен, панспермија свемогућих бо-
ја у којима почивају душе мојих предака, то су сеновите боје у
које се данас не сме дирати. Све до заласка сунца па до касно у
ноћ. Дотле само сањам како слажем небеске боје и са њима орем
њиве свог детињства. Немирно шетам по атељеу. Може да ми се
деси да направим понеки цртеж, и то обично са укусом сланих
урока, а после подне, кад прилегнем, у сну ми служе као узглав-
ље, па кад се пробудим, на јави са њима плашим малу децу ко-
ја седе на великим столицама и увек нам кроје неке шарене ка-
пе и лудачке кошуље. Затим читам Поа, Петрарку, Превера, Пи-
тагору, Платона, Парамахансу, перипатетичаре, Павића, преег-
зистенцијалисте, протон-псеудосе, психолатросе, панспермију,
и све то на Петков пост. Петка ми! Петао Ботичели, горе на по-
лицама, куња са платнима, или, пак, преврће по мојим књигама,
кљуви међ њима, али не кукуриче. То ће доћи касније.
И као што рекох на почетку, необјашњиво изађох у ову ноћ
пуну љигавих двополаца и неких хтонских протува преруше-
них у прљаве, вашљиве клошаре што цепте на огавна и јевтина
вина. Али, никад се не зна. Петак је, и то Велики. Пењући се
овим степеницама, и то баш на оној тринаестој, што носи исти
број јеванђелиста са полубогом, деси ми се се једна мала незго-
да, и готово се сударих са нечијом сенком. Застадох изненађен,
и одмах је препознах. Носила је на себи дуг огртач од црног
велура са љубичастим оковратником од свилене блузе, а испод
тог огртача, примећивала се, исто тако од велура, још дужа сук-
ња, гримизне боје. Прво смо се поздравили, а затим сам јој пред-
ложио да свратимо у кафе “Код светог Жана” у који често навра-
ћам. Одабрасмо један од оних сепареа у позадини локала, одакле
нас готово нико није могао приметити, па седосмо једно нас-
прам другог и наручишмо пиће. Она онај зелени дијаболоман
и тарт-тартин, а ја вермут, касис боје зрелог кестена. Па кад се
угодно сместисмо, приметих како јој се са шкољке десног ува
просипа ред минђуша у разним бојама, а на другом има само
једну, и то велику. Те боје су у овој скученој просторији чиниле
празничку атмосферу. При сваком покрету њене главе оне су
летеле као мала шашава бића, да би се на крају сабрале на самом
рубу њене чаше. Око врата, носила је златну огрлицу на чијем је
крају висила хамадријада увинута у облику фалуса. Прибрах се
и упитах, да ли ми може објаснити зашто носи баш те боје, тај
меки велур боје петка.
Она се само дискретно насмеја жуто-наранџастим спектром,
а од тог осмеха, тихо се у мојој ушној шкољци покрену нешто
слично благом шуму петлова кукурека, нешто као звучна блиета,
нешто као светлосна каскада степеница на којима смо се готово
сударили. Почела је прво мирно, а затим са пуно жара да прича о
бојама и њиховој езотеричној снази да нас трансформишу када
у њих верујемо. И да је вера у ту моћ најважнија.
– Ове моје боје, које сте поменули, поседују ону врсту виб-
рација које су у складу са мојом жељом да порастем већа, а то зах-
тева и моја професија. И то није све. У тим вибрацијама је смеш-
тена бојина меморија, а свака боја поседује своју спечифичну
меморију, која потиче још из астралних извора нашег бића. Па
када те вибрације на свом путу сретну и препознају вибрације
наших жеља, оне у том препознавању одмах ступају у акцију и
остају доследне свом задатку. У мом случају, ове боје, као што ви-
дите, посве одговарају тој мојој жељи, и свака друга би створила
збрку и расуло у пољу моје ауре. Зна се да је боја светло и да смо
ми бића светлосног спектра, баш као што су наше мисли и жеље.
Уосталом, чули сте за Кирлијанову фотографију, а ви сликари,
открили сте то много пре њега, исликавајући свеце. Сећам се
– то је добро нагласила – из које земље долазите, а и боја вашег
гласа ми је добро позната. Па те вибрације – додала је.
– Ја волим вашу сурову, мушку – ово “мушку” је добро на-
гласила – окорелу Византију, сурову као светла мог Лапланда
– кад је то изговорила, приметих како из њеног погледа излетеше
бели ирваси, који ми личе на пијане нордијске свеце са ореолом
међу роговима.
– Ви сте уметник, као што сам, уосталом, и ја, а разлика је само
у перспективи, у фокусу. Моја уметност је више дидактичка, да
тако кажем, али то не мора да буде тачно. Ви сте сигурно упоз-
нати шта радим и чиме се бавим. Никада нисам била гола. Само
нага. Разлика је, даклен, у бојином спектру. Када се свлачим, то
чиним на такав начин што скидам вео по вео људских предрасу-
да са очију посматрача, покушавајући да снагом воље променим
фокус у оку присутних, како би он био у стању да открије оно
свето место естетског уживања уместо голе пожуде, духовни
оазис уместо терора социјалне дидактике. То скидање велова је
у ствари отклањање копрене, “маја” илузије, ву саве с ке же ве дир
– рекла је, и одједном нервозно стала, као да се уплашила сопст-
вене мисли. И, за тренутак се ништа није десило. А и ја сам за
тренутак остао нем пред тим захукталим таласом њу ејџа. Тамо у
бару, испред шанка, неки су водили жучну дискусију о коњским
тркама, и ти гласови су до нас допирали као досадне, љигаве
мушице. Нека женска сподоба нам приђе уз извињење и понуди
букет већ полуувелих црвених ружа, насмејавши се благо, кри-
јући притом своје кварне зубе. Купих то цвеће, знајући да је пе-
так, и да сваки петак има своје задушнице. Она се није изнена-
дила овом мом гесту. “Као да ме је схватила”, помислих. Па када
те руже ставих испред нас на астал, она се лагано подиже са свог
седишта, и тек тада скиде црни огртач од велура, па га пажљиво
стави поред себе, тако нежно, као мајка своје новорођенче. Тада
сам још боље могао видети ону њену фалусоидну хамадријаду,
што ме поново подсети на несрећног црнца. Седнувши, левом
руком поправи прамен косе који јој је падао по челу, као залу-
тало крило неке северне птице, а у истом тренутку другом се
дохвати пића, подиже чашу, гледајући ме преко ње, а мени се
учини као да ће се тај поглед посећи о оштрицу стакленог руба.
Међутим, она га својим уснама само нежно дотаче, мало отпи,
оставивши на њему црвени отисак у облику срца, и притом тихо
поче изговарати:
Le ver luisant
L’amour
Est plus grand que nous-meme
Ressemble au ver luisant
Impossiblede cacher
Si tu l’enveloppes il scintilla
Par l’emballage.
– Tако је певао Yamabe No Akahito – рече тихо, са много уз-
буђења, и врати чашу на сто.
Тада, одједном, а на заједничко изненађење, затекосмо на
асталу наше немирне руке, као две преплашене птице, које као
да су желеле да полете у неке далеке висине, али не због страха
од постојећег, већ од онога што треба да дође. Гледала ме је преко
свог дијаболомана зелене боје, великим и хладним очима дивље
зверке, у којима сам покушавао да препознам корону бореалис,
одакле је долазила, и да схватим шта ми саопштавају. Са обе
руке прихватила је моје, држећи их чврсто, као да мери биори-
там, па настави:
– Сада смо у истом ритму и то ће тако потрајати још неко време.
– А после? – упитах мало зачуђено. – Дотле ми можете причати
о вашим сновима и на чему сада радите и чиме се још бавите, а ја
ћу вам рећи који је мој главни разлог што сам у овом велеграду.
Мени се није причало о мојим животним “пустоловинама”,
већрекох како би више волео да ми она прича о себи, о мистици
далеког севера. После краће паузе, она мирно настави:
– Ви сигурно знате да је боја, поред осталих манифестација у
природи, и наша духовна биографија, а у вашем случају и ауто-
биографија. Ваша душа је перипатетична, као и моја, и није слу-
чајно што смо се вечерас срели. Али…
Тада је застала, и дуго није имала шта да каже, тако да смо у
једном моменту остали неми и непомични. А тај моменат ми се
учини као вечност. Њене руке нису више биле у мојима. Она их
је сада држала на својој хамадријади.
–Имате врло леп накит – рекох тек толико. Ћутала је, али само
за тренутак.
–Видите ове минђуше? – окретала је главу, час на једну, час на
другу страну, показујући их, а притом би поново почела да лете
она шашава, пијана, готово уплашена светлосна бића.
– Те наушнице са седам боја симболично показују стварање
света у седам различитих доба. И ово сунце на овом другом уху
вечно сија и представља вечност. Ја се зовем Фреја, а ову огрли-
цу, у давним временима Викинга, од злата исковаше патуљци,
боговима, а богови је дадоше мени. Овај медаљон, са овом лепом
орнаментиком, то је чувени Торов чекић, који поседује магичну
моћ и штити ме куд год се крећем. Степенице на којима смо се
срели, није то никакав случај. Пошто схватих да је на мене ред,
рекох: – Да, да, ништа није случајно, случај не постоји, а и код
Јунга стоји да све оно што је настало и учињено поседује квали-
тет тог момента у времену – нисам био потпуно свестан да ли
сам, онако брзоплето иѕговарајући, рекао шта сам хтео са било
каковом доследношћу, али ипак наставих: – Само, где смо сада,
са овим нашим степеницама?
– Да, да, оне степенице… – она ће једва чујно, па даље на-
стави са нешто повишеним тоном – О њима ћемо мало касније,
него, подсетите ме, како се оно зовете, како оно беше ваше име?
Прво нисам желео да кажем, уз објашњење да се много тешко
изговара и да је компликовано. Међутим, она је вешто инсисти-
рала. Није било друге, рекох јој да ме зову Јагор Злокас Миле, и
да је то само једно од многих мојих имена. Она ме сада упитно
погледа, широм отворених уста.
– Штаааааа? Само једно од многих? Ви се са мном шалите, зар
не? Видевши је онако у чуду, реших да јој то објасним.
– Да би схватили о чему причам, морам почети од префектуре
полиције, где сам сређивао папире и permis de seyour, vous save,
па, пошто је мени као странцу неко морао пред полицијом да
гарантује ко сам, шта сам, какове су ми принадлежности и томе
слично, а кско је мој пријатељ Пјер био спречен, предложих при-
јатељици Перл, да ми у томе помогне, као и у преводу. Уз то, са
њом сам се добро споразумевао, пошто је она била сликарка, уз
то и песник, а песнике увек веже са нама нека унутрашња, не-
видљива нит, и тако ће ми она у овом случају послужи као гарант
и преводилац. Да би проблем испао још већи, када сам нервозан,
а често и кад нисам, ја изгубим дар говора и тада само мумлам…
му… мумум… му… мумум, и све тако. То ми се десило и у овом
случају. Па кад дођосмо до мог имена ја дуууугооооооо замум-
лах, као онај мој глувонеми Адам Кораћ из села Чемерница, ко-
тар Вргинмост, округ Карловац на Кордуну, држава непозната.
У том незгодном магновењу, да тако кажем, и у некој нервози
тако измумлах целу моју историју, да би на крају додао и оно tu
m’amerde Monsieur, мислећи да сам тиме изразио моју дубоку за-
хвалност на разумевању, али на сву срећу, у свом том мумлању,
он није схватио мој погани језик. И тако то прође, па кад му
Перл рече моје име, онако како то већ стоји у мојим папирима,
он нас је само тупо гледао. Затим му је она почела преводити
моје мумлање, баш онако како је то она разумела. Али ту су се
ствари искомпликовале. Није било друге, и она настави са пре-
водом мог мумлања, како ја тврдим да поседујем многа имена,
те да сам често и безимен, те да се у овим документима водим
под именом Јагор Злокас Миле, тек толико, чему не треба прида-
вати неки нарочити значај, да потичем из земље недођије зване
Кордун, и да се тај Кордун не налази на било каковој географској
карти света, али да тај Кордун егзистира у једној вишој, иако
замагљеној пројекцији, и да то није никакав загонетни codex
chartaceus, већ да је то парче земље од пар ока, које је некада и
постојало, али је сада изчезло и пропало у пустоши апокалипсе,
као Атлантида.