Светлана

Маленићи су били врло чудна сорта људи. Потицали су из
Старе Србије, из Херцег Новог и са Цетиња. У неком за њих не-
милом времену почели су се расељавати. Стева је рођен у Новом
Саду. Као београдски студент прочуо се по бризи коју је имао за
људе из своје околине. Али прича о Стеви почиње много раније
– негде са његовим прецима.
Отац Трајило био је природњак. На своју руку бавио се истра-
живањем водā и рибā. Наиме, веома га је занимало како заједни-
чки ток неколико мањих токовā река, које се састају у некој тач-
ки, добија име. Зашто један водени ток носи име према једној, а
не другој притоци. Онда је дошао до закључка да су код тога пре-
судну улогу одиграли живи организми у води, превасходно рибе.
Па је данима залéгао по мостовима, ћупријама и брвнима, све
гледајући узводно, како би приметио која риба у које доба годи-
не одлази уз реку, не би ли се, на пример, негде у горњим и пли-
ћим токовима оплодила, односно, бацила икру.
Разликујући све рибе, највећма по леђима, која на брзацима
изгледају готово истоветно за све рибе једне величине, ипак је
уочио да главна, најбројнија врста која испуњава заједнички
водоток никада не брка притоке у које ће отићи, већ увек непо-
грешиво бира и одлази само у једну од њих, и сваки пут у исту.
Због тога, ваљда, ако заједнички ток обе притоке не понесе неко
сасвим ново име, он управо носи име оне притоке у коју скрећу
рибе, најбројнији становници доњих токова. Значи притока у
коју одлазе рибе одређује име и дужину заједничкој води, а не
она друга.
Како је то отац-Трајило срачунао, ради се, вероватно, више о
самој води, него о риби. Наиме главни становници заједничког
тока, односно, најбројнија популација рибā усваја одређен опти-
малан, средњи укус воде у заједничком току и, одлазећи у горње
токове, да баци икру, држи се тог истог укуса, те неће да скрене
у притоку која га нема, но иде у притоку која целој заједничкој
води управо и даје тај средњи укус, те се тиме доказује да та при-
тока истог укуса, то јест исте воде, треба да дā и име и дужину
заједничком току.
Стевин стриц, Трајилов брат близанац Самујило био је на-
родни неимар. У близаначком дужном осећању према један сат
старијем брату Трајилу, определио се за грађење управо оних
брвана на саставима притока, која су Трајилу била неопходна
за посматрање процеса оплодње рибā које одређују име рекā.
Кад би саставак река био тако широк да је изградња брвна била
неупутна, Самујило би приступао изради привремене ћуприје,
колико да Трајило изврши своја очекивана посматрања. Некада
би таква ћуприја остајала и за даљу, свенародну употребу, све
док је неке водоношине и поплаве не би однеле.
Кад је отац Трајило умро од старости, природном смрћу,
Самујило је наставио да довршава започета посматрња свога бра-
та, иако му је преостало веома мало времена. Наиме, “млађи”
брат је знао према старим причама и предањима да му не пре-
остаје више од шест недеља живота, а то је онолико колико је
потребно и души старијега умрлога брата да у 42 дана свога ми-
тарства бира место свога одседања. Није редак случај да је то
место управо тело преживелог брата близанца, где се душа мора
најбоље осећати, јер не мора много тога да мења. Тада прежи-
вели близанац живи најпотпунији део свога живота, јер сада
није завистан и од оне друге половине душе, те пред Богом, и
овим светом, представља једну целовиту и потпуну личност,
бúће. Тада се и интелектуални ниво преживелога брата увећава
таман за још једну половину целовитости жељне душе. Зато ће
Самујило снагом бољег и научнијег закључивања управо пот-
врдити налазе свога брата Трајила у његовим природњачким
настојањима, те ће за сва времена од њих остати научни став да
име заједничком току водā даје она притока чији укус воде ус-
воји у заједничком току најбројнија популација рибā.
Трајилов отац Дамјан, Стевин деда, био је Солунац, али се
такође није одрицао тога да своме народу пружи и допринесе на
општој ползи. Иначе рашљар пре Балканских ратова и Првог ве-
ликог рата, ишао је од куће до куће својих сународника и молио
их, иако нису ни имали намеру да копају бунар, да им помоћу
својих дрхтећих шипкица покаже место где се у тлу налази вода,
и на којој дубини, па кад једном имају потребу, или неки њихови
каснији потомци, да знају где да копају. Оно што је чудно за
рашљаре који су обично људи тананих димензија, Дамјан је био
огроман, на оца. Као џин. Кажу да од Призрена до Скадра у току
целог Преласка преко Албаније није ни стопу прекорачио сâм
на својим ногама. Увек би носио по једног саборца на својим
леђима. И то онога који би био и најболеснији и најнемоћнији,
док се не би мало опоравио, а тада би на своја знојава плећа пре-
узимао неког другог, који би у међувремену подлегао немоћи. Па
ипак, у Скадар је стигао чио и здрав као један од највиталнијих
војника. (На крају Преласка, на Крфу сви су се питали зашто је
одбио високо одликовање за пожртвовање, говорећи да му све
то није било тешко, а сам престолонаследник Србије, одрастао
на Цетињу, морао је да се умеша и убеди га у примање одличја.)
Стевин млађи стриц Борислав био је наставник и географије
и биологије. Вероватно га је на то навео старији брат Трајило
својом неопредељеном љубави и према рекама и према рибама.
Али је то образовање било довољно да свом синовцу Стеви,