Фрејина боја

– Иначе, то његово име је старословенског порекла – настави-
ла је – Перл, то име почиње са ЈА, лична заменица првог степе-
на једнине, и то ЈА долази са гора, што ће рећи са планина и врле-
ти, или другим речима из дивљине, тако да овај Месија, сада
говори језиком већ давно изумрлих птица из тог краја, од ко-
јих остаде само ово мумлање. Према речима овог господина,
постоји и друга верзија тог имена. Наводно, он се родио из биљке
ЈАГОРЧЕВИНЕ , а та биљка се још зове КУКУРЕК. Биљка куку-
рек, настала је праском његова петла кукуреком, а тај петлов ку-
курек је заправо оно што у науци називамо “велики космички
прасак”, па је тако то име настало као последица тог праска, као
његова ономатопеја.
Како је Перл све даље ишла објашњавајући моје име, све
више смо се заплитали око тога, на опште чуђење осталих при-
сутних, који су се у пролазу повремено заустављали.
– Господин изричито објашњава, да је путем гибања ваздуш-
них честица и молеклула, а у складу са небеском хармонијом
дошло до онтогенезе тог имена, које се касније изразило у форми
једне нумеролошке константе, а којом су се још у стара времена
бавили питагорејци и неоплатонисти.
Овде морам да напоменем да је Перл била врло експлицитна
и верна моме мумлању.
– Поред свега, овај господин тврди, да свему што је у вези
са његовим именом не треба поклањати било какову пажњу
нити значај, да је он у овом случају и у овој великој просторији
н е п р е д в и д љ и в, те да као такав подлеже оном чувеном
Хајзенберговом “закону неизвесности”, и да се понаша као ње-
гов е л е к т р о н, који егзистира у више паралелних стања, те
да његово име у том мумлању треба да третирамо као квалитет
квантног објекта.
Службеник је одједном поцрвенео у лицу и видело се да га то
иритира. Али Перл је продужила:
– И тако смо кроз његово мумлање дошли до закључка да овај
господин, у ствари, долази из земље Му, давно изчезлог и по-
топљеног континента, и друге цивилизације, и да Кордун, одак-
ле господин долази, није нека његова фикција нити неки некро-
матски сан, или пак метафизичка епифанија, нити то тврди да
би нас обмануо, већ је само замена за давно изчезли континент о
коме је и Платон говорио.
– Добро, како се заврши та ваша авантура у префектури? До-
бисте ли тај ваш permis de seyour – упита Фреја.
– На нашу велику срећу, ту се у пролазу нађе и једна сужбеница
која је повремено слушала ову причу па приђе и рече службенику:
– Не правимо проблеме. Знам овог господина од првих њего-
вих дана са Монмартра. Тада ми је направио један троћошкаст
портрет, па кад га донесох кући а он процвета неком езотерич-
ном флором са исто таковим појем птица.
Ту она показа тај њен портрет који је сада висио у канцеларији.
– Таковим уметницима су имена само једно велико оптере-
ћење, њима су важна само њихова дела. Такав је био случај и са
нашим Исидором Дикасом, коме у оном његовом небулозном
сну није ни на крај памети стало да потпише своје име, већ се
онако у магновењу потписао, као што знамо Лотреамон. У оста-
лом, ми још увек нисмо сигурни ко је написао Шекспирова дела,
а такових случајева има много.
Тако изађох напоље са дозволом боравка, и потпуно ми је
јасно зашто у њему стоји оно опскурно име: Јагојугозлојакови-
куошински Милдорор. Толико о мом имену, па се томе лепо нас-
мејасмо. А сада да се вратимо на оне степенице. Њој је требало
још мало времена да се сабере, па после дуже паузе започе:
– Да, те степенице… Оне представљају вечност.
Ту је мало застала да размисли и одахне, па поново, полако,
готово свечано настави:
– Само што та вечност тече у два различита правца, управо
као и оне степенице које су подељене по средини металном пре-
чагом, којом се још служимо да би се придржавали пењући се
или се спуштајући. Уз то, та метална ограда нам служи да не би
побркали стрелице времена, које су одраз те две супротности.
Ја сам силазећи следила плаву боју, као каскаду светлости моје
судбине, и оне водопаде на северу моје земље под именом Trappstegsforsen,
што се тихо сливају на југ, заједно са птичијим појем
и меморијом мог детињства, одлазећи тако у вечност. Ти си
следио твоју агресивну, црвену боју, пењући се, а она је морала
бити агресивна да би преживела, како би могла да стигне до свог
циља. У једном моменту вечности те две стрелице су се напоре-до
среле и за часак препознале. То је овај часак садашњи, који сада
заједнички делимо – ту је стала, и учини ми се да је хтела још
нешто важно да каже, али, то остаде прекривено тајном. И при-
метих њен поглед на оним сада већ потпуно увелим ружама.
– Рећи ћу вам сада нешто што ће вас сигурно изненадити – то
рече потпуно другим тоном.
– Ја сам послата из Малмеа у име од часописа за уметност и
књижевност за који радим, да испитам случај који је у вези са
сликарем Андре Масоном. Наравно, допало ми се у овом граду
светлости, тако да сам решила да останем у њему много дуже. У
међувремену, морала сам да пронађем још нешто да радим како
бих преживела, али то сада није важно… Вратимо се Андре
Масону. Поводом једне његове изложбе требала сам да напи-
Шем репортажу о њему и његовом сликарству и да то пошаљем
редакцији. Али то никако нисам успела. Пратила сам га на крва-
вом путу и сада никако да се од њега одвојим. На том путу, између
осталог, пронашла сам две важне ствари које су ме много заин-
тересовале. Прва је у била у вези са његовом сликом са метафи-
зичким пејсажем Le фил д' Ариадне, а друга се тиче једне његове
изјаве: Пеиндр ест уне гаугеур, први пут објављено у Le Каuје
ду Суд, марта, сада већ далеке 1941. године. И ту је почела моја
“авантура”. Mорала сам да решим да ли је боље видети ме као
Гојину “Маја деснуду” или као страховити “Каприкос”. Између
те две лепоте, изабрала сам ову прву. Месјо Масон је постао моја
опсесија, а ја волим јеретике – рекла је то са неким патосом.
– Са њиме доручкујем, ручам и вечерам, и једино са њим могу
да легнем у кревет. Тако заједнички делимо “Анатомију мог уни-
верзума”. Одмах сам га схватила интуитивно. Исто онако као што
је он, на самом почетку своје сликарске каријере схватио питаго-
рејце, њихову нумерологију и симболику тих бројева, космичку
хармонију и улогу боје у концепту јединства науке и магије у
свим елементима природе, управо онако како је касније свети
Августин рекао: In menzura et numero et ponderе. Да даље не при-
чамо о Гетеовој теорији о бојама. Све је то требало на психолош-
ком плану и у “божанским пропорцијама” применити у уметно-
сти. Ту сам се сада заплела у оно Ариаднино клупко, и никуда
даље да макнем.
Када је стала са причом, приметих како нас иза шанка тупо
гледа, жмиркајући непарним и крмељавим очима, нека особа са
огромним шеширом. И приметих у том погледу једну биолошку
грешку, схвативши одмах да су му се побркали они X и Y хромо-
зоми, те да је хормофродит. Био сам гроги, и пре него што ће она
поново наставити своју причу, предложих јој, и тек тада схватих
да је носила име Петка, да свратимо до мог атељеа, где ће имати
прилике да се упозна са мојим радовима. Она уз извињење поче
да се жали како је већ касно, и да у задње време пати од неких
стомачних тегоба. Рекох јој да у мом атељеу имам једну магичну
биљку донету са планине Златибор, да је та биљка плаво-црве-
не боје и да се зове кантарион, те да лечи све, нарочито стомач-
не болести. Уз то, станујем у близини. Атеље ми је смештен на
самом врху зграде, а на северној страни улице, тако да ме сун-
чева светлост обасјава готово преко целог дана. На крају атељеа
балкон ми је истурен ка југу, а париска панорама са својим свет-
лима, која су готово мистична. Нарочито у оним ноћима када се
светлости града мешају са небеском. А ту је и трг Емил Гудо са
својим зеленилом, па Бато Лавоар са својом историјом, а звона
светог Жана ме увек буде пре зоре, пре Ботичелијевог кукурека.
Уз то, свети Жан је у ствари мој свети Јован Претеча и Крститељ,
моја породична слава.
– Знате – наставих – свака српска породица има свог свеца
заштитника, који га штити од свих могућих зала и недаћа, а ми
смо их кроз нашу историју имали на претек. То веровање долази
из давнина, из доба прехришћанства, и то нас је сачувало до
данашњих дана. О томе бих могао много да вам причам.
Не знам шта сам јој још причао, и колико дуго, али кроз неко
магновење одједном осетих како се налазим потпуно сам на об-
лижњем тргу Дес Абес, седећи на једној од оних клупа испред ме-
троа, које су увек загађене птичијим изметом и заударају на јеф-
тина вина. Схватих да ње овде нема. Клупа на којој сам се нашао
била је подељена тако што се на њој могло седети на обе стране.
“Као у две различите вечности”, помислих. И на моје велико изне-
нађење, приметих како се у тој другој вечности нешто сабласно
миче, стење у покушају да се придигне, да нешто искашље из себе,
неку реч, ову ноћ са својом бедом, сву жуч овог света.
– Салу мон пот – промрмља ова сабласт, обраћајући ми се.
Препадох се и мало устукнух док у тој сабласти е препознадох
Фернана, краља свих клошара са Монмартра.
– Ту м амерд – промрмња он псовку – у овој ноћи нема места за
такове као ти, већ само за сабласти и духове – искашља ове речи.
Хтедох да му приђем да га поздравим, али он само немарно
одмахну руком, и ја се удаљих. Фернан је био од оних клошара
који се често заустављао кад ме види на улици тражећи ан пети
су, за своје вино, а за надокнаду ће ми увек доносити сликарски
материјал из оближње продавнице. Сваки пут, кад би се вратио
са купљеним материјалом, причао ми је увек једну те исту причу
о рату у Индокини, и ја бих га радо слушао. На крају, увек би
завршио како је живот једно велико говно “мерд, мерд, сет ан
гранд мерд”, па, пошто нема бољег избора, треба да се помиримо
са својом судбином и пронађемо најбољи начин да уживамо у
свом измету. Тада би се, онако крезуб, смејао кроз своје одебљале
усне, испуцале од јефтина вина и ветра, и одлазио чио и весео.
Сретох га у овој ноћи и није ми било до било какове приче. Било
ми је јасно да ње више нема, али како, и на који начин нестаде,
то ми није било јасно. Да ли сам био опијен од ове ноћи, да ли је
она постојала у мени само као једна илузија и ништа више? Али
не, не, то је ипак немогуће. Упитах се, да ли је у метроу клизнула
низ оне степенице у неку своју другу вечност, која је мени непо-
зната. То ми више и није било важно. Узех своју главу под миш-
ку, и са овог истог места, као некада свети Денис, упутих се горе
ка атељеу. Улицом Лепик, попех се довољно високо, тако да сам
могао да видим целу панораму велеграда и њена светла помеша-
на са небеским, а на највшем делу неба приметих како небулозно
сијају тајни дијамант Астартиних рогова, и свемогуће боје њене
гламурозне одеће, као инкарнација ове ноћи, а са друге стра-
не, силуете куполе Сакре Кера, са оним највишим торњем у поза-
дини, што као оштрица ножа сече северно небо на две полови-
не, које сада полако крвари у Сену. Продужих до боравка, и пре
него што дођох у близину зграде, приметих нека до сада невиђе-
на светла, и она ми се учинише тако лепа, тако лепа да почех да
сакупљам њихове атоме и још лепше молекуле, који су личили на
мале, шашаве фантоме, на светла богиња Фреје, Изиде, Иштар
и Астарте, и да од њих правим нове бравице за мој атеље.
Али овде није крај моје приче. Кад уђох у атеље чекало ме је
још једно изненађење. Прво, у њему сам затекао све ствари на
свом месту, исто онако како сам их оставио приликом изласка.
Све; књиге, боје, четкице, лакове, спрејеве и остали сликарски
материјал, а и мој верни Ботичели је мирно спавао међу књигама.
Међутим, приметих једну чудну ствар. Бело платно, које сам
пре тога грундирао и припремио за сликање, а које сам ставио
наслоњено на ногаре штафелаја, сада је било постављено горе,
заједно са палетом, и неко је на њему, види се, ужурбано али пе-
дантно радио. Нисам знао шта да мислим, и како то да објасним.
Знам само то да сам у последње време много и студиозно радио
на повећем цртежу на папиру, са намером да га касније прене-
сем на платно, а кога сам назвао “Метаморфоза лептира”. Пре
тога, дуго сам размишљао о процесу метаморфозе, које лептир
користи као једино оружје у борби са огромним космичким
силама, за само један трен бесмртности у тој вечности. “Као и
ми”, помислих. Па ми није било јасно како се то исто платно
сада нашло на мом штафелају, а на том платну исликана велика
слика гваш бојама и лакирана? Није представљала никакову ме-
таморфозу, нити било каковог лептира, већ белог ирваса са ог-
рлицом од злата и једним медаљоном у облику Торова чекића, а
горе на глави, између рогова, светлео је ореол, а у десном доњем
углу био је потпис – ФРЕЈА.
Тада још увек нисам био у стању да схватим да између реал-
ности и наших снова не постоји битна разлика.
Фреју сам, ипак, после тога још једном видео. Било је то вече
уочи 14. јула, на прослави пада Бастије, и поклопило се баш на
четрдесети дан након наше заједничке вечери у.
Светла су свуда весело трептала, много света се сакупило на
оном великом платоу и парку са степеницама испред цркве све-
тог Срца, по улицама и дрвећу, по балконима и крововима кућа,
а они најсрећнији, проматрали су овај спектакл са балкона ку-
поле цркве. Све се то тискало да види ватромет са места најлеп-
шег погледа на непрегледну панораму велеграда. И све је то ли-
чило на једну огромну шкољку која лебди у ваздуху, па сам се
питао: “Хоће ли ова шкољка издржати, има ли довољно снаге,
може ли прихватити сву ову гужву и буку, ову пуцњаву и ватро-
мете, ове боје и сву ову нагомилану радост?” Тако ми се све то
чинило. А тада, одједном, угледах је за тренутак, и нисам баш
био сигуран у оно што сам видео. Гурала се са својим друштвом
кроз гомилу. Учинило ми се да је била весела, да је носила про-
зирну, безбојну хаљину, и да у њој, дезинтеграцијом ћелија тела,
изчезава и нестаје у овом небу, да би се изједначила са оним свет-
лима у вечитом ритуалу женске мистерије Изиде, Иштар и Аста-
рте, и у њима нестала. И та женска мистерија, као тајна, без обзи-
ра колико ми лутали за том спознајом, вечито ће остати недо-
кучива нашем уму. У том истом часу огласише се и звона цркве
светог Жана и ја зачух ове речи, по први пут: Requiem aeternam
dona eis Domine etc.
Дуго после тога, још увек сам повремено размишљао о њој
и питао се, да ли је још увек опседнута са Андре Масоном, са
којим је једино могла ићи у кревет, и да ли је успела да пронађе
ону Аријаднину нит?