Гордана Симеуновић
Последње писмо Кнезу
Не схватам твоју равнодушност, Кнеже,
док коњ твој се пропиње
и губи потковицу.
Сагињем се,
лакома као свака жена.
Златну потковицу качим
о робовски ланчић
да поткујем мајушно срце своје.
Између две грбе своје трпељивости
покушавам да умирим потковано срце.
Сахара
После бродолома
пустиња прва је радост.
А шта су олује пучинске
наспрам ветрова сахарских?
Ја знам
камен мудрости.
Ја видим еликсир младости.
На врху пешчане дине
чека ме плави човек.
Језик
Црвени јарче у кошари,
притаји се.
Дошло је време ћутања,
тог убојитог злата
од кога дрхте
и аждаја
и њен страх.
Светосавски аманете,
јави се.
Пробуди уснулог звонара,
да нам аждаја,
тешким ћутањем рањена,
срце не поједе.
Ватра
На рану своју прометејску
привиј ме, Оче.
Орлу сам се у кљун сакрила
и долазим ти
с првим сумраком
да ми раном својом
пламен излечиш.
Коментари