Повратак

Гледао је у јутарњу измаглицу, сећајући се себе уочи одласка одат-
ле, пре скоро десет година. Није јасно разликовао ондашњег себе,
који је отишао без поздрава са оцем, од овог, који је, пре неки дан,
пошао на његову сахрану. У ишчекивању да се Гизела врати из
Холивуда, закаснио је на авионски лет за који је резервисао кар-ту, услед чега је дошло до отказивања наредног лета, тако да је, најпосле, кренуо из Америке када је већ било извесно да ће оца сахранити пре него што он стигне.

Чим је изашао из таксија на Пашином брду, отворио је путну торбу, узео флашу и испио дуги гутљај мартинија, толећи тако жеђ која га је сатима мучила. ”Буди јак!”, избијају као дамари оче-
ве речи које памти од детињства, изговаране када је имао упалу
крајника, пошто је посекао прст на ивицу плеханог аутомобил-чића, кад је нагазио на ексер играјући фудбал у школском дворишту, и ко зна колико још пута, а последњи пут када га је отац тешио због растанка с првом девојком. Тада је већ мислио да је оцу лако да му то говори, јер њега не боли! Отац је још рекао: ”Издржаћеш, све је у теби!” Понављао је себи те речи полазећи у свет, и тамо, у усељеничком прихватилишту, и касније, када год му је било тешко, било да је остајао без посла, или се растајао с неком женом. Понављао је те речи и у свитање овога дана, идући улицом с дрворедом старих кленова, којом је проходао држећи се чврсто очеве или мајчине руке, и сада, док улази у двориште куће, док за њим остаје шкрипа расклимане капије. Ухвативши кваку на улазним вратима, која су кратко зацвилела, запахнула га је празнина пространог антреа.

Ушао је у салон са старим, добро му знаним намештајем, и стао, очекујући да угледа очеву прилику. Потом се осврнуо око себе. Изгледало му је све пустошно и бедно, мада је све боло вео-
ма уредно у поређењу са стањем у становима на периферији Лос Анђелеса, и у последњем у којем је живео у Сијера Бонити.

Обузет немиром, ходао је салоном, а капци су му се спушта-ли. Било је нечега болног у томе што је знао да је отац овде годи-
нама сам живео и самотнички табанао по голом бродском поду, који је, као и сада под њим, невесело крцкао. Пришао је прозору, задржао поглед на дуду с оголелим гранама, док му је кроз главу пролазио скорашњи сан у којем је беснела олуја, подижући пра-
шину и ковитлајући је с опалим лишћем. Смрачило се, а онда су на небу почели да избијају светлаци оштрих муња, и на западу, према Дунаву, густи светлосни млазеви претапали су се у боју усијаног гвожђа, док није грунуо гром. Страховито је одјекнуло, а на све стране одлетале су цепанице и цепчице одваљене од ста-
рог дуда у башти. Пробудио се са сновном сликом стабла расцеп-љеног по свој дужини: једна половина, с крошњом, лежала је на
огради суседног дворишта, а друга је стајала усправна, али крх-ка, као да се и она свакога часа могла скршити. Ујутру су га телефоном позвали из конзулата и један женски глас му је саопштио тужну вест.

Хладноће при додиру кваке на вратима још ноћас, постао је свестан тек у овај сумрак, после буђења у касним поподневним сатима. Отворио је очи: огроман, високи ормар дуж зида, овални трпезаријски сто у средишту салона над којим виси китњасти бакрено сјајан лустер с плафона, очев писаћи сто, покрај њега сталак с речницима, књигама… Све те познате ствари као да су се необјашњиво опирале његовом погледу. Вратио се у онај дан када је овде, док су седели за столом, први пут пред оцем попушио цигарету, а да ниједан од њих ни реч није прословио о томе, као да је то нешто свакидашње. Отац не пуши, он пуши. Сећа се тог разговора, а пошто су махом ћутали, остало је прећутано оно што су један другоме имали да кажу: он оцу да би био очајан адвокат, као што се из њега никада не би ишчаурио професорски мољац. Много шта од онога што је прећутно и било речено, мора да је заборављено.

Отац више није у кући, а његов син, који се нетом вратио из бе-
лог света, сада борави овде и, заправо, као да се вратио како ово боравиште, с очевом смрћу, не би прекинуло свој живот. Све-
једно што је његов живот празан и пуст, као и салон у ово пред-вечерје, и што му се све чини узалудним.

Хтео је, управо пред очеву смрт, да дође овамо и да га послед-њи пут види, премда је то намеравао и раније, оних дана када је патио због тешкоћа у животу и неприлика, када је испаштао у гри-
жи савести. Похитао је на његову сахрану на коју је, међутим, задоцнио. Сахрану која је само опроштај од телесних остатака, док је њему био потребан отац, жив, коме ће погледати у лице. И сада, док пада вече, он седи у очевој фотељи, утучен, и зна да је касно да иде на гробље.

Мислио је о томе како ли му је било, самом, с успоменама, ка-
ко се са самоћом и бесаницом отац у тој фотељи борио, питао се које је све књиге заваљен у њој читао, је ли у њему било наде када је прижељкивао његов долазак. Заударао је устајао ваздух непроветрене куће, а зацело је осећао задах који за собом остав-ља смрт, јер је прошло тек неколико дана откако је отац умро. Тихо је у салону и све мртво. Све је тако осим њега, који ће мало још устати, отићи до купатила, отворити врата неколиких соба, остајући с тупим погледом на стварима које су почивале, мирне, у свом дуговеком поретку, а затим мислити о томе како ће сутра изаћи на очев гроб, те у наредним данима завршити шта треба у администрацији. Али Гизела му се стално враћа у мисли, па узима мобилни телефон… Није доступна, и чудновато је да чује њен глас.

Не могавши више да издржи у кући, отишао је у оближње Шумице. Полегао је мрак на дрвеће, али се пешачке стазе беласају, оне исте стазе којима је некада, у дечаштву, трчао с оцем. Ходао је жустро, дошло му је да потрчи, да трчи до последњег даха, не би ли себи олакшао, јер му се нека гука уврзла у грудима. Осећао је жељу да попије нешто јако и замамно, што ће га учас ухватити
и обезнанити, макар да један тренутак не зна за себе, а да се после
врати у стварност. Али да та стварност не буде ова у којој је сада!

Тихе су и слабо осветљене душановачке и врачарске улице ко-
јима је пролазио и којима је толико пута прошао. Поново је поми-
слио на ноћ у глувој тишини услед очевог неприсуства у кући. Успут је покушавао да добије Гизелу. Овога пута, број је био погрешан. И даље је упорно покушавао док му је аутомат једнако саопштавао да бира погрешан број. Сачекао је да помисао о кра-
ју њихове љубави постане осећај. Свратиће у један кафе на Сла-вији. Наручиће неизбежни мартини, али то ништа неће променити. Око поноћи, поново се машио телефона. Аутоматски глас прекоокеанске везе је неумољив! Гизела му је, схвата, поручила да је њихова прича готова. Мора је заборавити! Ово је била још једна одлука коју је донео када је све већ било свршено по вољи друге стране.