Повратак

Просјајку је пред њим влажни асфалт. Чак и када би му се Гизе-
ла вратила, размишљао је, морао би је презрети, као што је презире сада. Успорио је ход јер је наишла цистерна градске чистоће, иза које радници воденим млазевима спирају смеће са плочника и широке струје прљаве воде отичу пут невидљивих сливника.

Све до куће ишао је пешке, узалудно се одупирући мислима с којима је, узасве, понирао у још дубљу потиштеност.

Опет је прошло пола дана, и напокон је био на гробљу над ко-
јим се ниско спустило сиво и тешко небо. Стојећи испред споме-ника чији је бели мермер од времена посукнуо, гледао је како на
њему вијугају напрслине и прочитао године живота очевог оца:
1921–1945. Знао је да се отац дуго спремао да оде до пакрачке поља-
не, где је његов отац погинуо, али је знао и то овај није отишао. Очево детињство није могло бити срећно, сада је у то био сигуран,
али се не сећа да је икада о томе размишљао нити да му је отац о томе говорио. Гледао је грумење земље расуто око гроба, после укопа. То га је подсетило на то да на споменику треба уклесати очево име и ставити његову слику. Свуда уоколо, разастирала се
магла кроз коју су се у даљини једва назирала споменичка облич-ја. Откако је дошао, ниједног човека није видео на гробљу! Чудио се и томе како небеским сводом, који је, с времена на време, обухва-
тао погледом, досад није прелетела ниједна птица.

Сада је и то свршено. Посетио је очев гроб. Пружа се пред њим
дугачка стаза, а оно осећање од којег је зебао још од поласка из
Лос Анђелеса израња до његових очију. Убрзао је корак. Прола-зећи кроз гробљанску капију, надланицом је обрисао један, па други образ.

Био је у аутобусу, када се неочекивано, код Аутокоманде, кроз небо пробило мало сунца. Оно га је задржало на Ташмајдану где је топло сјало кроз јесење крошње високих брестова. Скупљачи опалог лишћа мају са својим бучним справама по спарушеним
травњацима, одасвуд се чују гласови деце и младих мајки и ве-сели пасји лавеж, дечји поклици одјекују с клацкалица, жубори вриска низ тобоган и зуји мали воз. Зна да све то гледа и слуша човек који ће ускоро имати четрдесет година! На благом новембарском сунцу, у два и четврт по подне, док седи испружених ногу за једним столом кафеа ”Последња шанса”, с чашом мартинија у руци, свест му говори да је ово парк његовог детињства које му се враћа кроз живе успомене.

Отац је умро од запаљења плућа. Лекови нису деловали јер им
је прошао рок трајања. Ипак су у себи сачували довољно отрова да докрајче његов живот! То му се чинило невероватним, па је изнова поставио себи питање – да ли се то отац, уистину, отровао,
и тако извршио самоубиство, што није немогуће, али је, несумњи-
во, бесмислено. Мучи га загонетка његове смрти, обавијена љи-гавом постељицом сопствене кривице, кривице које се данас не
може решити. Неће се решити ни сутра, ни овде, ни тамо, у Аме-
рици, ако се врати, и никада, јер има нерешивих питања, која човека прате до гроба. Живот је скуп. Некад човек за њега много плати, а дешава се да ништа не добије за ту цену, ако још не добије и казну. О, да, звучи то мудро, подсмехнуо се себи, а у ствари, од несхватљивих и нејасних догађања из очевог самотног живота, у глави му се све неразмрсиво сплело и радо би зажмурио пред том мором и нашао прибежиште у сну.

Бесмисао очевог чина, бесмисао који му се истом искристали-сао и избио на видело, чврст је као неки балон од мутна леда. Боји се да ће одсада ићи светом с тим балоном као огромним тумором
у глави, какав је имала његова мајка, и да ће сав свет видети ње-гову болест у приличју несаломљивог балона, и да ће га презирати као блудног сина, који се оцу вратио када је овај отишао са овога света, пошто је над самим собом извршио правду.

С главом међу шакама, осећао је тежак ваздух у салону и гу-
шио се, као да је, са ваздухом, удисао и тмулу тишину ових тренутака и горку самоћу. Пролебдело му је пред очима безброј слика из детињства, и младости, све до онога дана када је последњи пут видео оца, а тајна његове смрти остала је запретеном. Горчина му је плавила душу и потапала је у језеро невидљивих суза.

Говорио је себи да би могао да се од старих жалости понечега и не сећа. Не зна шта ће са овим данима овде, ништа не ради, осим
што много спава, што доконо тумара улицама, буљи забленуто
кроз кафанска стакла или дочекује поноћ у кладионицама. Нема представе о времену које овде треба ту да проведе. Не зна ни да ли ће остати или отићи. Не слути да чека дан за нову љубав и, како му је до сада ишло, ново разочарање. Не пада му ништа на памет што би могао учинити да се отме колотечини и мучнини, ништа га не нагони на корак који би нешто променио. Тако је мислио, помирен с тим да је његов живот у доброј километражи
прошао, и да се ближи очају с којим је свака одлука исхитрена, ма
колико закаснела. У тај час увидео је да му се охладио капућино на столу, па је, сркнувши мало, с неодређеним укусом у устима, наставио да зури кроз излог ”Руског цара”. Мисли су му се вртеле и преметале по глави, док поновно није запазио лице ретког пролазника које одаје да није сваки човек несрећан и изгубљен. Онда се, опет, пред његовим очима мимоилазе безлични људи, и свест му се застире неком мреном, светлуцавом, као избрисани фајлови на монитору.

Наново га је потресало сазнање о начину на који је отац умро. Ту и тамо, јављале су му се слике које су приказивале његове пос-ледње дане и његов крај, али их је осећање кривице потискивало. Морао је оцу да покаже љубав, макар и кроз покајање, пуким доласком овамо док је био у животу. Кајање више нема смисла и не може га ослободити прошлости, досадашњег живота и терета онога што је погрешно учинио и пропустио да учини, нити му оно ма шта може повратити од тога што је на било који начин изгубио. Није имао снаге, несрећа се на њега, сувише тешка, навалила, и могао се само својом бедом од ње бранити.

Тако је разговарао сам са собом. Ниједан други саговорник не би га боље разумео нити му праведније судио, али ни тако ништа није решио.

Кретао се с утехом да је добро што је касна ноћ, што само још гдегод на улици може да спази којег пролазника. И што може да гледа у своју душу.