(1309 – 2004.)

Мислила сам да ћеш ме чекати
Љевишко драга,
Да ти своју душу опет поверим
Мислила сам да ћеш остати тамо
Да ми као некад фреске своје отвориш

Знам да си ме чекала
Знам да си се надала
Знам да си Метохијом поглед упирала
Руке ширила, загрљај ми свој давала

Не желим да видим згариште твоје
Не желим да покопам успомене своје
Не желим да чујем пуцкетање ватре
Не желим да знам да те неверник сатре

Желим да стојиш у мислима мојим
Тамо где ти српска рука први камен даде
Тамо где те Милутин сјајем фресака загрну
Тамо где си остала кад пођох без наде

Да ме опет у скуте привијеш своје
Топлином плама Христовог загрејеш
Да ми мир и спокој срцу вратиш
Да трагање за завичајем,
отвореном капијом скратиш

Још ти нисам све своје мисли дала
Још је суза које нисам с тобом исплакала
Још је рана српских што пеку и боле
Руке моје вапе да се теби
за опроштај моле…

Градим

Ходам по земљи без лица
Разгрћем завесе сна
Да разазнам обележја

Пламен кандила
Осветљава пут,
Тешка је ноћ…

Мирис тамјана
Буди успавану свест,
Ветар је јак…

Градим,
Ја грађевинар,
Светињу
Од слова, камена и сећања,
Од залуталих мисли и осећања

Градим,
Руком сребрном непомичном
Очима од каме шупљим

Срцем покорним молитви
Душом скривеном под крила белог анђела
Да је нечастиви не примети

Градим,
Сакупљам камење заспало
У забораву
Састављам фреске
У трави расуте

Градим
Руком сребрном Дамаскиновом
Зидам,
Очима Симонидиним
Спајам
Срцем покорним молитви

Заливам
Сузама исплаканим
Погажено, разрушено
Под небом
Што више није византијско плаво

Под сунцем
Што му кроз облаке обасјава очи
У фресци,
Очи Исуса Сина
Дубоке, праштајуће

И опет мирис тамјана
И опет пламен кандила
Разгрћем завесе сна

Да дозидам светињу
Од слова што шапуће,
Камена што јауче,
И сећања без краја,
Од мисли залуталих,
Осећања бременитих,
Од суза проливених,

Да довршим фреску
Лик Исуса Сина
Да прогледа,
Да нас опет погледа…