Душица Лаврнић
Закопано благо
Закопане су целе лађе
Са изгубљеним благом
Једнооки гусари
Завршили су посао
Помрли од досаде
Потомке нису оставили
Једном ће овде доћи деца
Да праве куле од песка
Глас ће им рећи
Да копају дубље
И заборављено изнесу
На светло дана
Слепило
У својој вечитој тами
Напипава обрисе, осећа топлоту
Људи и ствари
У свом усамљеном мраку
Не сналази се најбоље
Повређује се често
Не зове у помоћ
Ћути под теретом невида
Чека
Једног јутра неко ће доћи
И остати крај њега
Сада је рано за тај сусрет
Он није спреман
У сутону умива слепе очи
Под дрветом жеља
Звездана прашина
Питаш се
Одакле звездана прашина
Просута по јастуку одједном и свуда
Дан је
И сунчева врела лопта
По небу се протеже куда
Само још облаци блуде
Откуда сјај далеких звезда
На месту где глава ти мирно дрема
Одавде
Са свога краја света
Шаљем ти шару свемирског миљеа
И грлим јастук на коме спаваш
Са својих хиљаду звезданих жеља
Како потрошити
драгоцен дан на земљи
Претворити облак у сунчано небо
И дугом заменити безбојну кишу
Прочешљати шикаре и камењаре
Затим се сместити у увалу мирну
Пребројати облутке сиве и беле
Ситније чувати у ципели
Не отресати песак ни прашину
Не празнити џепове, чувати дрењине
Суве од дневног заборава
Понети са собом дарове дана
Мирис маслачка, ветар у коси
И речну сузу
И сутра опет.
Никада их не понављати истим редом
Картографија
1
Одавде до најближе насељене планете
Светла напуштених градова
Сабласно горе
Од земље до прве пријатељске звезде
Милион погрешних знакова вреба
Пазим где крочим
И дишем кратко
Испрекиданим дахом
Прикривам стрепњу
Одавде до најближе насељене планете
Нема путоказа
Тако започињем неизвестан пут
Тако настаје мапа мог тражења
Александар Јовановић
Кад склоне трамвајске шине
Возимо се трамвајима,
шинама у круг,
једемо вруће кестење,
руке су нам прљаве,
љубимо се уснама гаравим…
Лела Марковић
Богородица Љевишка
(1309 – 2004.)
Мислила сам да ћеш ме чекати
Љевишко драга,
Да ти своју душу опет поверим
Мислила сам да ћеш остати тамо
Да ми као некад фреске своје отвориш
Знам да си ме чекала
Знам да си се надала
Знам да си Метохијом поглед упирала
Руке ширила, загрљај ми свој давала
Не желим да видим згариште твоје
Не желим да покопам успомене своје
Не желим да чујем пуцкетање ватре
Не желим да знам да те неверник сатре
Желим да стојиш у мислима мојим
Тамо где ти српска рука први камен даде
Тамо где те Милутин сјајем фресака загрну
Тамо где си остала кад пођох без наде
Да ме опет у скуте привијеш своје
Топлином плама Христовог загрејеш
Да ми мир и спокој срцу вратиш
Да трагање за завичајем,
отвореном капијом скратиш
Још ти нисам све своје мисли дала
Још је суза које нисам с тобом исплакала
Још је рана српских што пеку и боле
Руке моје вапе да се теби
за опроштај моле…
Градим
Ходам по земљи без лица
Разгрћем завесе сна
Да разазнам обележја
Пламен кандила
Осветљава пут,
Тешка је ноћ…
Мирис тамјана
Буди успавану свест,
Ветар је јак…
Градим,
Ја грађевинар,
Светињу
Од слова, камена и сећања,
Од залуталих мисли и осећања
Градим,
Руком сребрном непомичном
Очима од каме шупљим
Срцем покорним молитви
Душом скривеном под крила белог анђела
Да је нечастиви не примети
Градим,
Сакупљам камење заспало
У забораву
Састављам фреске
У трави расуте
Градим
Руком сребрном Дамаскиновом
Зидам,
Очима Симонидиним
Спајам
Срцем покорним молитви
Заливам
Сузама исплаканим
Погажено, разрушено
Под небом
Што више није византијско плаво
Под сунцем
Што му кроз облаке обасјава очи
У фресци,
Очи Исуса Сина
Дубоке, праштајуће
И опет мирис тамјана
И опет пламен кандила
Разгрћем завесе сна
Да дозидам светињу
Од слова што шапуће,
Камена што јауче,
И сећања без краја,
Од мисли залуталих,
Осећања бременитих,
Од суза проливених,
Да довршим фреску
Лик Исуса Сина
Да прогледа,
Да нас опет погледа…