Нови роман Александре Мокрањац Опсенарење

Кад се својевремено одлучила да студира архитектуру, Алексан-
дра Мокрањац, о чијој прози говоримо данас, као да се одлучила
да се посвети архитектури и као науци и као уметности, али и као
сасвим особеном занату бављења временом, хоћу да кажем Хро-
носом. Тај занат, а још више материја коју подразумева, материја
времена, обликовао је стваралачку мисао Александре Мокрањац
као необично лако покретну, хитру, као да се списатељица осе-
тила насталом из потомства прадавног, митског Дедала, летећом
кроз мисли, али на модеран начин. Александра Мокрањац, у уло-
зи писца, слути да су митска крила, која настоји да преузме од
митског Дедала, опасно топива, јер су њена крила од времена
још много топљивија од воштаних – зачас времена нема, нестане,
заувек је изгубљено. Зато је наша списатељица ојачала свој лет
многим знањима, што треба да подржавају њено промицање кроз
време од, рецимо, старих Хелена до нашег доба, до XXI столећа.
Ако настојимо да представимо роман Опсенарење, објављен
прошле године, никако не би требало да се не задржимо, макар
кратко, на првом роману Александре Мокрањац, Транскрипција,
из 2006. који можемо да схватимо као увод у њену прозу. Списа-
тељица је одмах, насловом своје књиге, упозорила читаоца да је
у питању преношење једног језичког садржаја на други језички
садржај, да се говори о транскрипцији, мада притом није хтела
да укаже о којим је пренесним садржајима реч, а реч је о прено-
су, путем књижевног језика, на унутрашњи ток свести савремене
људске јединке, младе жене која истражује смисао порука што јој
стижу од давних доба. Главна јунакиња романа заокупљена је пра-
ћењем свог тока свести као особеним лавиринтом, у којем се
укрштају већ изукрштани путеви колективне свести европских на-
рода са индивидуалном свести јунакиње романа са Балкана. Пи-
сац-истраживач језика, есејиста и критичар, Јовица Аћин, који
је написао поговор роману Транскрипција, скреће нам, у  једном
свом тексту посвећеном лавиринтима, пажњу на следеће  сазнање:
“Кад је измишљена фигура лавиринта”, каже Аћин, “истовре-
мено је измишљено и обећање да ће његов центар извесно наћи
само онај ко буде кренуо на пут. Историја је постала путовање.
Цео свет је постао лавиринт који се мења са временом, или се
можда време мења са њим. Када већ верујете да сте изишли из
њега, он вам на најсуровији начин покаже да сте још увек у њему,
још дубље, прогутани. Кад верујете да сте заувек изгубљени, де-
шава се да сте сасвим близу пукотине кроз коју се пробија дах и