Нови роман Александре Мокрањац Опсенарење

ности –  сасвим одговарајуће, јер они припадају истом свету ис-
траживача духовних вредности, данас осетно смањеном.
Уместо Крита у Транскрипцији, овде су градови из којих се
лети у лавиринт савремени и бучни Париз, вечни ‘град светлости’
али, још и више, никад схватљиво тајанство Венеције и чудновато
сређен људским разумом Берн, или, у поређењу са тим градовима
западног сјаја, још источњачким дахом обележено балканско сте-
циште Београд. У ствари, то су све у једнакој мери подесна места
за полетање у дубине самог себе, а ка дубинама бића Другог, за ко-
јим се жуди: само, и лет и лутање су непредвидиви, мисао  је ис-
кидана или заошијана многим спиралама, стазе живота којима
се крећу Маја и Андреј, као и тачке на којима се срећу, настављају
заједно или се привремено растају – кидају се као и сама нарација
што је сва у комадима али, парадоксално, претпостављене праз-
нине попуњавају се врло брзо ритмом исте нарације, ритмом који
много казује, а све је убрзанији и са све посебнијим значењским
садржинама што се то искидано приповедање примиче крају.
У романима Александре Мокрањац стрпљиви читалац, иако
долази из доба велике нестрпљивости, добија танано књижевно
ткиво, неку врсту чипкарског рада, охридску или бриселску чип-
ку, свеједно, али чипку од реченица везаних празнинама, којима
се исказују јаке емоције и многа, у парчад расута знања и сазнања
различитих видова стварности. Све се то спаја уводним тексто-
вима, стављеним испред сваког поглавља, односно кратким  фра-
гментима из текста Мстислава Ростроповича, исписаним из
његовог дубоког поштовања према Свитама Себастијана Баха.
Дозволите ми да сад још наведем први од Ростроповичевих ци-
тата, што је остао непреведен у роману који  је ауторка посветила
својој мајци:
“Урезују нам у памћење да је дух ништа, пошто постоји само
материја. Али ипак све што је материјално, наочиглед нестаје, тако
да остварења човековог генија прелазе преко векова, а да их ни
не дотакне прах прашине. Таква остварења се не губе у времену. ”
Ако смо спремни, можемо ове Ростроповичеве речи да схвати-
мо као неизречену поруку овог романа, можда и додатак објашње-
њу са прве стране књиге Опсенарење, кад, пред сам почетак про-
зног казивања, ауторка наводи реч епектаза, што значи, како она
каже, напредовање према крају. А шта је сваки живот ако није на-
предовање према крају, па и сваки роман као један облик духов-
ног живота? А можда је све опсена постојања, то опсенарење као
стварна стварност и као стварност романа о којем сад говоримо?
Зар је то све привиђење, како је шаптао у својим стиховима Црња-
нски? Ово питање је  провучено кроз цео роман о којем је сада реч
и зато се такав роман не може прочитати у току само једног по-
поднева, како је предложила наша списатељица – а и не треба и
не сме се, никако. Овај роман тражи много више, јер даје више.