Завештања српских јунака

Овде ће бити речи о најлепшим народним песмама, које одабра-
не српске јунаке приказују у пуном сјају и замаху, када мачем и
чином остављају завештања далеким потомцима и васкрсавају
неке дане и ноћи наше историје, одмотавајући пред читаоцем
клупко времена – од доба цара Душана до Првог српског устанка
и Карађорђа.
Српски народни песници и приповедачи створили су дела не-
пролазне вредности, која су у самом врху светске усмене књижев-
ности. Међу њима, уз бајке, најлепше су и пуне као око јуначке пес-
ме. Поробљен после Косовске битке, вековима под Турцима, угро-
женог опстанка и духа, одсечен од своје старе писмености и књи-
жевности, српски народ је своју историју уобличио у јуначке пес-
ме – да би је упамтио. По много чему, одавно је запажено, оне могу
да послуже и као историјски извор. У време српских устанака по-
четком XIX века, готово су аутентични записи и описи лично-
сти и догађаја. Мемоари проте Матеје Ненадовића и списи Вука
Караџића о српском војевању на дахије у сагласју су са песмом
Филипа Вишњића Почетак буне против дахија, на пример, и не
само с њом.
Тако је народни песник замислио све своје јунаке: они су, како
историјски догађаји понекад потврђују, сажети израз најбољих
колективних особина и родољубивих идеала. Излебдели су из на-
родне маште, која је ипак имала чвсто животно упориште, да би
били духовна заштита раји и пример снаге и утехе што су у њој за-
претени. Понекад су ти јунаци историјске личности – као војво-
да Момчило, Старина Новак, Стојан Јанковић, Илија Бирчанин,
Карађорђе – и они ни по чему не уступају пред замишљеним древ-
ним јунацима.
Било је, а нарочито има данас, оних који са ниподаштавањем
примају нашу, како веле, “десетерачку историју”. Узрок томе је или
незнање или сиромашко уверење да истина и правда, лепота и
јунаштво не могу кроз живот напоредо. Није добро ниједно, јер
знање се може стећи, а рђаво уверење променити. Очигледно, так-
вима се чини да су идеали показани у нашим народним јуначким
песмама сувише високо постављени да би се са земље могли до-
сегнути. “Рођен да пузи – летети не може!” Откад је уочена непо-
битна разлика између смука и сокола, утврђено је да се величина
једног народа најпре мери висином његових идеала.
А какви су српски јунаци, српски соколови, јер то је најчешће
поређење које народни песник користи пре него што их пусти да
полете?
Они су лепи и поносити, одважни и милосрдни, мудри и чвсте
воље, велике физичке и духовне снаге, изнад свега чувари високих
моралних начела, одани до смрти својој вери православној и отаџ-
бини, свом народу. И у животу и у смрти они су врхунци. Док су
живи, силно се боре против непријатеља, за слободу, за правду,
за нејаке. Када гину, и њихова је смрт победа: са собом одводе не-
бројене противнике. За живота, у смрти и после ње – они постају узор.

И сви наши најбољи јунаци одреда, усамљени су – што казује да се
народни песник, упирући поглед у небо, држао земаљских зако-
на. Милош Обилић, највећи српски витез без страха и мане, има
само два побратима, Ивана Косанчића и Милана Топлицу, с који-
ма гине у одсудном Косовском боју. Марко Краљевић, највећи
српски јунак, по правилу јаше сам, бори се сам, и највише се узда у
свога коња Шарца. Бановић Страхињу у турску ордију на Косову
прати једино његов хрт Караман. Војводу Дојчина, на смрт болес-
ног, нема ко да одмени на мегдану с Арапином, који Србима узи-
ма не само благо, него и част. Старина Новак, најславнији наш хај-
дук, поуздано је окружен само члановима своје породице: синови-
ма Грујицом и Татомиром и братом дели-Радивојем. Сам се бије
и Стојан Јанковић, Тадија Сењанин има цигло два сигурна друга
…Када неки наш јунак у изузетном подвигу има друштво, то су
најчешће један или два пријатеља, побртими или браћа.
Та усамљеност може да симболизује српски народ без праве
помоћи и правих пријатеља, не само под суровом турском окупа-
цијом, које се коначно ослободио наочиглед смирене Европе тек
1912, него и у окружењу других, старијих противника, који су
такође упамћени: “Латини су старе варалице”, “нас је мало, а мло-
го Маџара”… Али, песник је у име народа дубоко осећао и с муком
проживљавао и вајкадашњу српску разједињеност, која нам је до-
нела сва зла овога света и усамљеност у властитом дому. Постоји
британска народна легенда да краљ Артур и четрдесет витезова
Округлог стола спавају чаробним сном у пећини склоњеној од
људских очију. Када Британија буде у големој опасности, они ће се
пробудити и устати у њену одбрану, потући сваког непријатеља.
Истоветна је по поруци наша легенда о Марку Краљевићу. И он у
пећини спава чаробним сном;
Пред свог Шарца бацио је навиљак сена, сабљу у стену забо, с
ње у купу капље крв. Када Шарац поједе све сено, када се купа до
врха крвљу налије и сабља сама из стене извуче, Срби ће бити у
љутој невољи и Марко ће се пренути да их спасе. У нас један велики
јунак, усамљени спасилац, у њих четрдесет великих јунака, уједи-
њена чета спасилаца. На ову наслања се још једна поучна легенда
о Марку, по којој ће врлине јунаштва бити још угроженије и усам-
љеније у новом времену. Пошто се појавило ватрено оружје, узме
Марко пушку да је огледа и сам себи пробије длан, па рекне: “Сад
не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака”.
Суочен с ограђеним видицима – земља тврда а небо високо –
народни песник могао је само у духу да узлети и да, као једном