Болујемо од замагљеног лика
Брата и Бога и Претка.
И смрт је разводњена
И преварена,
Али то строго око моћника
Никад
Неће прекрити њена мрена,
Никад без метка.
Лудило, стој!

Небесима крстари туђи Бог.
Исисао је из планине жест
Европски шпицлов. Гле, видик се љуља.
Расуло, стој! Све је замагљено.
Ославила пест.
У крвотоку су коловрати муља.
Чуј ловачки рог, како понесено
Гнезда разара, подмићује свест.

Свет је узјахао незнану бедевију
И у незнани језди крај,
Љескају бесмислице на грудима цара.
Припитомиле су нашу змију.
Још његов строги Бог по небесима џара,
А наш нас благи зазивље из чечара:
Хајдуцима и испосницима навлаче шлингерај.

Лудуло, стој! Небесима се Бог туђи шеће,
А наш се збуњен у жбуње крије и неће,
И не сме из цријемуше, из липе, из птица,
У речник страха скривен,
У речи забрањене.
Су чим ћеш на небо, Гаврило? И на које небо?
Време се гаси и вене.
Пуцај у звекет блиставих бесмислица,
Пуцај у свеважеће небо, у небо неважеће!

Лудило, стој! Деснице сажми расуло!
Душе, пуцај у цара,
Изоштри врховно чуло!
У моћно колено епохе пуцај,
Нек клецне време,
Нек царевине побркају теме,
У Бечу нек занеме,
На небу нек занеме!

У цара, Душе, пуцај:
Нек меци свемисао уздрмају и затресу,
И кликуј нашег Бога из дрвећа!
А потом – нек нас столећа
Понесу!
Нек свитне на нашем запуштеном гробљу,
Засветлуц,
И моја белокост,
И звезда,
И свећа.

Дан

Ако се овај дан поквари,
Бићемо криви и ја и ти.
Проћи ће много ситних ствари
Које смо могли пригрлити.

Ако промакне строг тренутак
Када се сретну два добра друга,
Ако сам одсутан као лутак
Кад из твог ока лизне туга,

Или кад стане каријериста
Да млад у парку с прољећем листа,
Или нам срца откуцаје
Заклони пласа дневне граје…

Ако нам данас измакне све то,
Узалуд ће нам доћи лето.

Немој да поверујеш

Немој да поверујеш да је поноћ црна
да је то непроменљиво
и да је Бог тако хтео

Немој да поверујеш да си осуђен
и да ти нема спаса
немој да поверујеш да су траве зелене
само због хемије због свога дисања
има ту нешто и по твојој вољи

Немој да поверујеш да се без хлеба и ваздуха не може
знај да је тако а немој да поверујеш
нека то буде твоја мала заблуда коју нећеш признати

Немој да поверујеш да Бог ствари држи на окупу
да се не размиле
поверуј да си то ти

Немој да поверујеш да јесен долази само иза лета
а иза јесени зима
поверуј да је лето зима а зима јесен
и учини тако ти имаш речи

Немој да поверујеш да је поноћ црна
да је то непроменљиво
и да је Бог тако хтео

Има ту нешто и по твојој вољи.

Петњица

Грдну смо крчевину направили,
Мој гороломни оче,
Пустош, у гају, и добу.

Али, ту шљиву, тако сличну вили,
Није требало.
Грдно смо фалили.

На њу је јутро слазио Господ
Да извор и децу благосиља.
Под њом је Христ откиво косу.

Шта ово би, кад ово поче?

Ко да се ђердан просу.
Као да није било детињства
Ни лековитог биља:
Лежи Петњица, ко разорено гнездо,
Ко разваљено царство.
Ко да је злодух пројездио.

Ко бумбар, као пчела,
У летње подне осе,
Роморе мртви о узалудној жртви.

Узалуд ветри траже жита.
Мртви опанци чувају сјенокосе.

Случај трава

Јели ти познат случај трава?
Траве се воле дубоко, ћутке.
Меке и нежне, крај наших глава,
И оне воле наше тренутке.

У нас верују, ни у шта више,
И на све лажи наших времена
Остају глуве. Чекају кише.
Стрепе од малих сунчевих мена.

Не врече. Живе. Ветар их љуља.
Милују твоје ноге босе.
Зато их волим. Одсуство муља
Кошта их главе. И њих косе.

Кад стигне косац, умиру лако.
Оне узврате мирисом: Ако!

Цвет

Заборавило те јутро.
Отишао у лов.
Звук и стрела.
Негде га срела
два ока и беле груди.
Погледај,
мој дах те буди.

Црна бајка

Да ослепим, понекад желим,
И да од сада ствари гледам
Твојим додиром, лаким, белим,
Твом очном виду да се предам.

Да водиш ме кроз овај ужас
Ко кроз предео црне бајке,
Тужна патника, сина, мужа,
У топлој моћи жене-мајке.

Понекад желим да ослепим,
Не гледам ужас, само слутим,
Да ми звони оно што светли,

Да имам ноћи дуге, у тим
Ноћима тебе. И да петли
Објаве оно о чем  ћутим.

Мирнодопски извештај

Преда мном лети птица.
Са крова на жицу, дрво, кров -
у време уписује један знак.

Једни су рекли: ''Гле,
Како добра птица, гле,
Како добар човек''.

Други су рекли: ''Опасан, гле,
Како човек,
Опасна птица,
Гле,
Опасан како уписује знак''.

А не знам шта ћу
Са тим што видех,
Ваш сведок
Баш ове птице, куће и знак,
Што радују и плаше.

Ћутим,
Мада се десило нешто моје,
И нешто ваше.

(Песме Радована Караџића говорили на ”Радовановим вечерима”
и изабрали за овај број Димитрије и Амра Поробић и Владимир
Стјепановић Габелић)