12.
Жикица Милошевић

Паралела

Наша тишина читљива је колико и наш говор.
Наша учтивост горљива је колико и наши пољупци.

Говорио бих ти стотине ствари на дан, свакога дана; али не могу.
Онај ко живи срцем, хода по чврстом.
Онај ко мисли, плива; удавиће се.
Између живог песка успомена и живог песка надања
угнездило се једно предуго, безбојно, растегнуто данас.

Какав чаробан тренутак је час
кад нада постаје тек пепео са мало скривеног жара!
Какав диван тренутак је овај дуги дан пун светлости и бола.

Наша паралелност је геометрија жудње, проста математика туге.

Говорио бих ти стотине ствари у низу, без речи, ноћима. Не смем.
Онај ко живи срцем, хода по тлу.
Онај ко живи разумом, хода по ваздуху; пашће.
Морам волети мрак и кишу,
јер тада се најлакше скрива од постојања.
Да можеш да ме сакријеш од грубог светла дана у своју меку ноћ,
био бих спасен.

Какав чаробан тренутак
је овај блистви дан без иједног атома среће!
Какав непоновљив тренутак је час када престајеш да будеш.

Наша тишина читљива је колико и сав наш говор, кога има.
Наша учтивост горљива је колико и сви наши пољупци,
којих нема.

Да би освојио свет, неко мора освојити твоје срце.

 

Правила пристојности

Није пристојно туговати уочи властите пропасти.
Није пристојно, никако, певати бесне
елегије на свој Велики Четвртак.
Пристојно је ћутке отићи пред суд и бич; помирен.
Уљудно је безгласно истрпети гомилу и ругање, чекић и чавле.

Знаш, ја имам много вештина:
могу да чекам и останем исти, до у недоглед.
Могу да волим првог дана исто као и последњег;
могу, с лакоћом, да не остарим ни ја, ни портрет; кога нема.

Није пристојно постављати сумњичава питања
о своме ускрснућу.
Није пристојно замерати ономе
ко те наизменично усмрћује и спасава.
Видиш, пристојно је бити парампарчад и пун наде.
Видиш, пристојно је, савршено, не постојати и волети се.

Знаш, ја имам стотину вештина.
Могу да се смејем неизбораног срца,
звонак и истрајан; процветао.
Могу да будем човек претворен у песму, ако ми ти то дозволиш.
Могу да будем песма претворена у човека;
занавек. Лак је то занат, мила.

Како да те не волим када будиш оно најлепше у мени?
Како да не будем тужан, бескрајно, зато што ниси моја?
Како да зауставим елегију из очију на само дан пред своју смрт?

 

И на небу и на земљи

Ја више нисам онај исти,
иако сам још увек онај који јесам.

Између зеленог мира и жарког неспокоја
олован лебдим; жив и несигуран.
Унутар себе рушим се, никад постојанији.
Никад више уверен; дивно растрзан.
Пролеће цвета из сваке твоје расплесане речи.
Сваки мој удисај тежак је, пун је тебе.

Када год дођеш,
Дошао си на време.

Детиња радост замамно обузима мој испрекидани дах;
једва ишчекујем следећи.
Искидан на комадиће, коначно сам потпуно цео; зацељен.
Ако сам грчевит; скамењен: добро ми
је. Ако ме боли, онда знам: срећа је.
Сваки мој корак лак је, пун је тебе.

Колико год да закасниш,
Закаснио си читаву вечност.

Чујем те свуда.
Чујем те како дишеш у молекулима
оштрог ваздуха који ми пече груди.
Чујем те у свом сопственом осмеху на углу усана које ишчекују.
Чујем те у крви.

Ја јесам онај који сам одувек и био,
само што више никада нећу бити онај исти.

 

Равна песма

”Ти си прах унутар праха, пепео унутар пепела,
фарса унутар фарсе.“ – рекла је.
Хладан ветар наговештавао је крај света.
Ја сам се насмејао, залеђен, за секунду.

И још: “Ти си нико ко постоји, глумац унутар глумца,
невидљиви човек унутар невидљивог човека.“ – рекла је.
Био сам стар, стар као да умирем, на секунду.
У мени је почео да пада густ, непробојан снег.

”Да, у праву си. Ја сам прах унутар праха,
пепео унутар пепела, фарса унутар фарсе.“ – рекао сам.
Лисица без Малог принца, патуљак
који плеше пред Принцезом,
децембар без свог звезданог цвећа. Атмосфера тишине.
Сергеј у Хотелу Англетер. Човек који ће продати свет.

”Да, у праву си. Ја сам све то. Ја сам насмејана суза.“ – рекао сам.

Фотокопија живота уместо живота.
Крај света уместо света.
Велики презир уместо великог осмеха.

Крај пре почетка.

Слични текстови


Бојан Ђукановић
Жега поврх жеђи

Илијана Кладар
Моје најлепше

Милица Дамјанић
Песма храсту родитељу

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026