Жикица Милошевић
Паралела
Наша тишина читљива је колико и наш говор.
Наша учтивост горљива је колико и наши пољупци.
Говорио бих ти стотине ствари на дан, свакога дана; али не могу.
Онај ко живи срцем, хода по чврстом.
Онај ко мисли, плива; удавиће се.
Између живог песка успомена и живог песка надања
угнездило се једно предуго, безбојно, растегнуто данас.
Какав чаробан тренутак је час
кад нада постаје тек пепео са мало скривеног жара!
Какав диван тренутак је овај дуги дан пун светлости и бола.
Наша паралелност је геометрија жудње, проста математика туге.
Говорио бих ти стотине ствари у низу, без речи, ноћима. Не смем.
Онај ко живи срцем, хода по тлу.
Онај ко живи разумом, хода по ваздуху; пашће.
Морам волети мрак и кишу,
јер тада се најлакше скрива од постојања.
Да можеш да ме сакријеш од грубог светла дана у своју меку ноћ,
био бих спасен.
Какав чаробан тренутак
је овај блистви дан без иједног атома среће!
Какав непоновљив тренутак је час када престајеш да будеш.
Наша тишина читљива је колико и сав наш говор, кога има.
Наша учтивост горљива је колико и сви наши пољупци,
којих нема.
Да би освојио свет, неко мора освојити твоје срце.
Правила пристојности
Није пристојно туговати уочи властите пропасти.
Није пристојно, никако, певати бесне
елегије на свој Велики Четвртак.
Пристојно је ћутке отићи пред суд и бич; помирен.
Уљудно је безгласно истрпети гомилу и ругање, чекић и чавле.
Знаш, ја имам много вештина:
могу да чекам и останем исти, до у недоглед.
Могу да волим првог дана исто као и последњег;
могу, с лакоћом, да не остарим ни ја, ни портрет; кога нема.
Није пристојно постављати сумњичава питања
о своме ускрснућу.
Није пристојно замерати ономе
ко те наизменично усмрћује и спасава.
Видиш, пристојно је бити парампарчад и пун наде.
Видиш, пристојно је, савршено, не постојати и волети се.
Знаш, ја имам стотину вештина.
Могу да се смејем неизбораног срца,
звонак и истрајан; процветао.
Могу да будем човек претворен у песму, ако ми ти то дозволиш.
Могу да будем песма претворена у човека;
занавек. Лак је то занат, мила.
Како да те не волим када будиш оно најлепше у мени?
Како да не будем тужан, бескрајно, зато што ниси моја?
Како да зауставим елегију из очију на само дан пред своју смрт?
И на небу и на земљи
Ја више нисам онај исти,
иако сам још увек онај који јесам.
Између зеленог мира и жарког неспокоја
олован лебдим; жив и несигуран.
Унутар себе рушим се, никад постојанији.
Никад више уверен; дивно растрзан.
Пролеће цвета из сваке твоје расплесане речи.
Сваки мој удисај тежак је, пун је тебе.
Када год дођеш,
Дошао си на време.
Детиња радост замамно обузима мој испрекидани дах;
једва ишчекујем следећи.
Искидан на комадиће, коначно сам потпуно цео; зацељен.
Ако сам грчевит; скамењен: добро ми
је. Ако ме боли, онда знам: срећа је.
Сваки мој корак лак је, пун је тебе.
Колико год да закасниш,
Закаснио си читаву вечност.
Чујем те свуда.
Чујем те како дишеш у молекулима
оштрог ваздуха који ми пече груди.
Чујем те у свом сопственом осмеху на углу усана које ишчекују.
Чујем те у крви.
Ја јесам онај који сам одувек и био,
само што више никада нећу бити онај исти.
Равна песма
”Ти си прах унутар праха, пепео унутар пепела,
фарса унутар фарсе.“ – рекла је.
Хладан ветар наговештавао је крај света.
Ја сам се насмејао, залеђен, за секунду.
И још: “Ти си нико ко постоји, глумац унутар глумца,
невидљиви човек унутар невидљивог човека.“ – рекла је.
Био сам стар, стар као да умирем, на секунду.
У мени је почео да пада густ, непробојан снег.
”Да, у праву си. Ја сам прах унутар праха,
пепео унутар пепела, фарса унутар фарсе.“ – рекао сам.
Лисица без Малог принца, патуљак
који плеше пред Принцезом,
децембар без свог звезданог цвећа. Атмосфера тишине.
Сергеј у Хотелу Англетер. Човек који ће продати свет.
”Да, у праву си. Ја сам све то. Ја сам насмејана суза.“ – рекао сам.
Фотокопија живота уместо живота.
Крај света уместо света.
Велики презир уместо великог осмеха.
Крај пре почетка.
Соња Спасовски
Ванкуверска покондирена тиква
Ликови
Милојка / Milly – мајка
Михајло / Mike – отац
Љубиша / Luk – син
Вјера – кћерка
Анђелија / Angie – друга кћерка
Јован Стерија Поповић
Прва сцена – Дневна соба
Милојка: (на телефону са својом свекрвом) Да мама, купили смо
кућу… Пет соба… Да, да… Ауто нам има електрична врата, за-
мисли, а има и дугме да се притисне па сам вози, ти само ужи-
ваш… Ма да, ја себи кажем да нас Бог частио… Мама? Хало,
мама??? Боже луде жене, та моја свекрва. Спустила ми слуша-
лицу!!! Нема везе. Шта јој и причам кад она то не разуме, необ-
разована сељанка.
(уђе Анђелија)
Анђелија: Шта је било, мама?
Милојка: Спустила ми твоја баба слушалицу.
Анђелија: Нема везе, ко шиша баку. А и живимо луксузно, неће
ти требати ништа више од ње.
Милојка: Тачно, то сам и себи рекла.
(уђе Вјера)
Вјера: Ћао, дошла сам из школе. Како си ти већ ту?
Анђелија: Другарица ме довезла, нисам ишла аутобусом. Пре-
више је прљав и стаје код сваке куће! А и свако ти добацује…
Вјера: Добро, добро. Па, мама чула сам да си се посвађала са
баком? Шта би?
Милојка: Ма ништа, спустила ми слушалицу.
Анђелија: Да се, можда, није прекинула веза?
Милојка: Ма није, чула сам како се наљутила и бум, залупи ми
слушалицу, невероватно понашање. Не може очима да ме види
што сам јој сина одвела од ње. А сад ни да ме чује.
Вјера: Можда јој само јако недостајемо.
Милојка: Мени она ни не недостаје, стара и глува као што јесте.
Ми имамо већ све, више нам не требају њене паре. Откад смо се
преселили у Канаду, све имамо! Она ионако ништа не разуме
кад је из прошлог века.
Вјера: А зар не мислиш да би, можда, било лепо да доведемо
баку овде. Она нам је толико дала, било би лепо да јој вратимо
мало. Можда само месец дана? Да мало види Канаду? Боље ће
онда све разумети.
Милојка: Ма бежи бре, шта она да разуме, жали боже пара за
карту. А то што нам је дала паре, она и онако има превише.
Вјера: Али без бакине помоћи ми уопште не бисмо били у Канади.
Анђелија: Бог нас је частио јер смо толико добри били, а не бака.
Она је само плакала кад смо пошли да нас растужи. Мислим
стварно, требало је да буде срећна за нас.
Друга сцена – Трпезарија, ручак
Михајло: Милојка, ово је стварно укусно, која врсте рибе?
Милојка: Колико пута треба да ти кажем да сам сада Milly, и
није риба, сељаку, него рак. Лобустер, прави органички.
Љубиша: Мислиш lobster? Фуј! Нећу ово да једем. Могу ли
hamburger из McDonalds. То сви моји другари једу.
Михајло: Не зезај сине, мама се потрудила да направи леп ручак.
Хајде, једи то.
Милојка: Ма нисам ја то направила, доста сам ја само куварица
била. Ордеровала сам из ресторан Ред Лобустер. Слободно иди,
Љубиша, није нешто посебно.
Љубиша: А да, и нисам више Љубиша. Зовите ме Лук!
(уђу Анђелија и Вјера)
Вјера: Што Лук?
Љубиша: Свиђа ми се име.
Анђелија: Да cool је име, мој boyfriend се зове Лук.
Михајло: Бојфренд? Од кад ти имаш момка?
Анђелија: Већ две недеље, тата. Срели смо се на Facebook-у.
Михајло: Шта је то? Кафић?
Анђелија: Какав кафић, тата? Ти стварно живиш у прошлом времену.
Милојка: Као и његова мајка.
Анђелија: Данас се млади људи срећу преком компјутера. То је
the safest way да упознаш момка или девојку.
Милојка: Jој што ми је Angie паметна. Ја за тебе не морам уопште
бринути. А ти Вјеро? Теби је увек глава у књизи, не знам шта ће
са тобом бити? Ево, видиш мене, нисам ни средњу до краја завр-
шила, па шта ми фали? Важно је да се добро удаш.
Михајло (преврће очима): Зар ниси ти мало млада за момка?
Милојка: Ти си оглувио к`о твоја мајка. Је л’ ти дете лепо каже да
се само дописују преко компјутера? Не излази она по кафићима
као што си то ти радио. Она сам романтичарска писма шаље, љу-
би је мајка.
Анђелија: Све девојчице у мом разреду имају момке. Морам да
имам момка, ако га немам онда нисам cool!
Милојка: Пусти је, Mike, није више мала. Нек упадне у друштво.
Михајло: Тата ти је Mike, а не ја. Шта ти мени моје име да мењаш?
А ти Вјеро, имаш ли ти момка?
Вјера: Не! То је yuck!
Анђелија: Што си беба!
Вјера: Близнакиње смо. Имамо исто година.
Анђелија: Ма не, не мислим по годинама, мислим што немаш момка.
Михајло: Немој да зезаш Вјеру. Што се тебе Љуби-
Наталија Крстић
Моја отаџбина су сви које волим и све што је у Србији
Чека мене моја тетка Биља преко брда, преко мора, а ја летим у
Србију на крилима авиона. Чекају ме: Аница, Павле и Мики; и шљи-
вик, и штала. А у штали: Булка, Мица, Цица, Ружица и теле Јаз. А
оваца више немамо. Чека ме и поврће у пластенику да га залијем.
И кромпир, и шаргарепа да их извадим из земље и лепо оперем.
Све комшинице су ми сестре. А мало даље, у Блацу, живи моја
тетка Љиља, теча Драги, брат Лазар и сестра Аница. А што се Ани-
ца и ја лепо играмо! Стално правимо модне ревије, шминкамо се
и пресвлачимо. А Павле и Кики по цео дан седе за компјутером. И
он јадан им се отме и побегне да се поквари.
Мој велики брат Мики вози нас на трактору, а машта и при-
ча само о мотору.
Нема нама ништа без наше тетке Биље. По цео дан ради у пољу.
Дође само да нам спреми ручак и да нас одвезе на њеном трактору
на реку. А тамо је најлепше. Скачемо, пливамо, вичемо, играмо се
на песку… А река бежи, и бежи… Велика је Србија. Треба сва деца
да се окупају и сва поља да се залију.
Чека мене моја тетка Биља да ме опет води на Копаоник. Тамо
је предивно. Са њега се види цела Србија. И из Канаде се види
Копаоник. Сав у мекој, зеленој трави и само чујем како краве пасу,
а око нас свуда велики теписи јела…
Чека мене моја тетка Биља. Чим се школа заврши, летим ја, на
крилима авиона, у моју Србију. Моја отаџбина су сви које волим
и све што је у Србији.
(Рад је награђен Другом наградом на конкурсу ”Српска културна
баштина” Конгреса Српског Уједињења у Ванкуверу 2009)