Канада и Србија: сличности и различитости у основама приступа драмском образовању код дјеце школског узраста

Као глумцу који је радио на драмском образовању дјеце школског
узраста и у Србији и у Канади, неке од фундаменталних разлика у
приступима овој тематици су ми изгледале јако занимљиве.
Канада је земља у којој је драмско образовање далеко више за-
ступљено, и има много дужу традицију него у Србији. Сама чиње-
ница да има много више објављене литературе о тој тематици на
енглеском језику, него на српском, много говори. По мом мишље-
њу, цак и у Канади би се још увијек могло радити на унапређивању
услова рада предавача драме по школама (посебно основним), на
прецизирању улоге драмских умјетности у наставном плану и
програму школа (посебно државних јер канадске приватне шко-
ле имају нешто другачије и специфичније програме у којима дра-
ма често заузима или важније мјесто или није укључена уопште,
посебно у школама које су више наклоњене образовању виших
разреда са фокусом на природне науке или технологију), и на
потенцирању значаја изучавања драмских умјетности у оквиру
наставног плана и програма. Ова последња ставка би нарочи-
то била значајна јер је у оквиру великих економских криза и
превирања које су обиљежиле последње године, а које су се, на-
равно, осјетиле и у Канади- посебно због граничења са САД-ом,
постало очигледно да се финансијске кризе у основним школама
најлакше решавају тако што се закида на умјетничким програ-
мима и мало је школа чији су директори одољели овој пракси.
Без обзира на све, драма је предмет који је скоро неизоставни
дио наставног програма у Канади. На наставничким факулте-
тима полазници се обучавају као предавачи драме, неки се чак
и специјализују за ту област, а у средњим школама је предавач
драме обавезан члан колектива и стално запослено лице.
У поређењу са тим – у Србији драма не постоји као дио настав-
ног плана и програма, нигдје није предвиђено да ико икада бу-
де образован или запослен као предавач драме у било каквој вас-
питно-образовној установи испод факултетског или универзи-
тетког нивоа, и свако драмско образовање дјеце у предшколском
узрасту, основним и средњим школама се спроводи искључиво
кроз оснивање драмских секција и драмских студија по школа-
ма. Чак је и сама терминологија повезана са овим феноменом
недовољно одређена: ја сам увијек сматрао да је драмска секци-
ја нешто што је искључиво унутрашњег карактера – или органи-
зација ученика који су се сами окупили да би радили на неком
тексту или на неком драмском истраживању, са или без надзора
предавача, или група коју предводи неко од стално запослених
предавача у школи, без обзира да ли то лице има или нема завр-
шену драмску школу или драмско искуство. Са друге стране, дра-
мски студио би била организација коју би водило лице са драм-
ским образовањем или искуством, дакле неко ко би или имао
драмско образовање иза себе, или би имао искуство и каријеру
у неком облику драмског стваралаштва. У том случају би могли
претпоставити да су предавачи у драмском студију глумци или
редитељи, па чак и људи који су завршили или се баве другим об-
лицима драмског ствараластва: текстописци, драматурзи, ређе
сценографи, костимографи, играчи са специјализацијом за ау-
тентични и карактерни сценски покрет…

Уз године транзиције које су у културном животу Србије ите-
како оставиле траг, дошло је до повећања броја глумачких акаде-
мија што је резултирало наглим скоком у броју дипломираних
глумаца. Са једне стране, Србија је добила изобиље школованих
професионалаца (Канада би о таквој ситуацији могла само да са-
ња – док су српски глумци прошли трогодишњу или четврого-
дишњу обуку на свим академијама које су тренутно активне, ка-
надски глумци, којих само у Торонту има према неким процје-
нама око десет хиљада, углавном су прошли једногодишње или
двогодишње курсеве, неки и мање од тога, и нису ни изблиза
добили толико свеобухватно образовање које посједују наши
глумци). Са друге стране, Србија је одавно имала попуњене ка-
пацитете што се тиче потражње за глумцима и у позоришном
и у филмском стваралаштву, што је оставило мноштво профе-
сионалаца без посла и без шанси за запослење у својој бранши.
Многи од њих, тј. многи од нас, јер сам се и сам нашао у тој си-
туацији почетком двадесет првог вијека, окренули су се писању,
организацији или отварању драмских студија.
Пројекат се састојао у томе да се са одређеном школом, кул-
турним центром или неком другом културно-образовном уста-
новом, склопи споразум о изнајмљивању простора у коме би се
(најчешће једном недељно) одржавао драмски час који би плаћа-
ли родитељи дјеце. Међутим, ни то није увијек текло глатко јер
многи директори школа нису имали слуха за драмске групе и
нису прихватали организацију сличних у својим школама. Без
даљег улажења у развој ситуације, тренутно много глумаца у
Србији предаје у драмским студијима. Такође, многа позоришта
за дјецу имају своје драмске студије.

Не може се рећи да потражња за часовима драме у Србији (и
Црној Гори, колико сам информисан) није на нивоу – родитељи
су увијек у потрази за новим садржајима који ће њиховој дјеци
обогатити дјетињство и развојни процес. Међутим, с обзиром да
је отварање сваког драмског студија искључиво лична иниција-
тива, да се претпоставити да ће и садржај и тематика материјала
који се обрађују бити искључиво субјективан став оснивача тј.
предавача (у већини случајева је то иста особа).

Ја сам био почаствован да сам у Торонту радио за неколико нај-
већих фирми које се баве драмским образовањем дјеце: Lorraine
Kimsa Theatre for Young People (сада Young People’s Theatre),
Shakespeare in Action, Centauri Summer Arts Camp, TheatrePeace…
Свака од њих има своје тржиште, своју циљну групу и свој при-
ступ. Свака од њих има приручник за предаваче, тренинге и из-
воре информација. Свака од њих има директоре, менторе, супер-
визоре или неку другу групу особља које је задужено за надгле-
дање рада и вођство предавача у студијима. Као један од тих пре-
давача морао сам да обратим пажњу на двије ствари: да схва-
тим и не заборављам да свака од фирми за које сам радио има
другачије циљеве и очекивања и да се према томе равнам; и да
знам да увијек имам иза себе људе који имају много више иску-
ства него ја, и којима је посао да ме посавјетују и помогну када год
је то потребно. Радећи у Торонту осјетио сам се заштићен. Са јед-
не стране имао сам стручно особље које је надзирало мој педаго-
шки и умјетнички рад, и које је увијек било ту ако ми је требао
савјет или подршка. Са друге стране, био сам заштићен и са прав-
не и административне стране јер је свака од тих фирми имала
руководство које је било задужено за контакт са родитељима, та-
ко да учлањивање, плаћање, администрација па чак и посјећива-
ње наставе или одсуствовање ученика није било мој посао, што је
представљало знатно олакшање у односу на начин рада у Србији.
Јеадна од великих ставки при приступу организације драм-
ског студија је и контакт са родитељима. Без обзира колико су не-
ки од нас тактични, стрпљиви и комуникативни, морамо да при-
знамо да ћемо се као предавачи драме доста често, како у Србији
тако и у Канади (посебно у Торонту који је град са безброј култур-
них утицаја и који, према неком подацима има чак 50% имиграна-

та, тако да је популација све друго сем хомогена) срести са роди-
тељима који не знају шта час драме подразумијева и шта могу да
очекују од драмског образовања њиховог дјетета. Наилазимо на
разне сценарије: од маме која је усхићена драмом јер је као мала
често ишла у позориште, али се удала за човјека који никада ни-
је крочио у позориште и једноставно не схвата шта је то на шта ње-
гова ћерка жели да се упише, преко усхићено амбициозних роди-
теља који своје петогодишње дијете воде на разноразне аудиције
и покушавају да га припреме за живот извођача иако дијете једва
да и схвата о чему се ту ради, или дјетета које покушава да се уч-
лани у драмски клуб иако нема дозволу од родитеља јер отац твр-
ди да њихова религија не дозвољава дјетету да се тиме бави, до
родитеља који немају времена да покупе дијете послије школе
па га уписују на било шта што ће дијете заокупити још додатних
сат времена. Овај последњи примјер је посебно карактеристичан

јер се понекад ради о дјетету које не жели да буде на часу драме,
али је ту зато што родитељи траже бебиситовање. Када дође до
оваквих ситуација, дивно је имати тим искусних и стручних љу-
ди иза себе. Администрација или савјетници фирме су ту да објас-
не родитељима (и то је у Канадским драмским студијима често на
уписницама или на уговорима које родитељи потписују) да ће ди-
јете бити одстрањено са часа у одређеним случајевима. У случају
да дијете није физички или ментално спремно да прати наставу
или својим понашањем ремети мир на часу и напредак групе, њего-
во чланство може врло лако бити укинуто. Са те стране је преда-
вач у Канади далеко више растерећен у односу на српског преда-
вача. Сјећам се једне од група којима сам предавао у Панчеву, у ко-
јој смо имали дијете које би скоро на сваком часу успјело да пов-
риједи или себе или неког поред себе. Без обзира на то што смо
тај час водили нас двоје, моја колегиница Наташа Балог и ја, и што
је једно од нас увијек било поред тог дјетета покушавајући да ра-
димо на његовом непостојећем фокусу, дијете је једном замало
успјело да повриједи и моју колегиницу тако што је бацило олов-
ку на њу и замало је погодило у око. У таквим случајевима треба
признати да је драмско образовање најчешће ионако потпуно бес-
корисно и бесмислено за то дијете, и можда је најбољи избор да се
дијете одстрани из групе, што ће бити боље и за остале ученике а
вјероватно и за само дијете које ће се можда много више снаћи и
препознати у некој другој ван-школској активности, можда у не-
ком спорту на примјер. Међутим, некада није лако саопштити ро-
дитељима да ће њихово дијете бити одстрањено. Оно што сам у
Торонту чуо од неколико старијих колега, и што се скоро увијек
испостави као тачно јесте да је родитељ често узрок проблема и
проблематично дијете скоро увијек има и проблематичне роди-
теље (да и не помињемо по мени најгоре случајеве – родитеље који
негирају проблем, који ће увијек бити шокирани вашом изјавом и
правиће се као да не знају о чему ви то говорите и како је немогуће
да се ту ради о њиховом дјетету које они уопште не познају као
такво, иако ћете касније највјероватније чути да се дијете исто та-
ко понаша и на свим осталим часовима и да нема наставника у
школи који већ није имао исти такав разговор са његовим роди-
тељима). У таквим ситуацијма је искуство заиста драгоцјено и пре-
више пута сам у животу видио млађе и неискусније колеге које
таква ситуација потпоно збуни и поколеба, али је ипак значајно
ако сте имали тренинг на којем ће вас припремити или барем
упозорити на могућност такве ситуације.
У зависности од приступа који фирма заступа, са родитељима
је могуће остварити и знатно приснији и креативнији контакт. У
неким студијима у којима сам радио, родитељи су били јако за-
интересовани да учествују у прављењу костима или сценографије
за презентације на којима смо радили, а неки су чак хтјели и да во-
лонтирају на часовима и помажу на тај начин (мада већина фирми
за које сам радио то не дозвољава, зато што то зна да негативно
утиче на дјецу у просторији и да потпуно поремети баланс на часу).
У већини случајева би родитељи били усхићени ако бих на зав-
ршном часу направио малу демонстрацију игара које сам практи-
ковао на часовима, и ако би их позвао да се играју са нама. И опет
инсистирам на томе да је и ту пријатну комуникацију са родитељи-
ма лакше оставарити ако сте на то упућени и припремљени од иску-
снијег колеге или самим дирекцијама компаније за коју радите.
Без обзира на све, родитељи дјецу доводе у драмски студио са же-
љом да се дјеца драмски образују. А шта можемо очекивати да ди-
јете види, чује, научи и доживи у једном драмском студију и има
ли у том смислу разлике између канадских и српских драмских
студија?