Моје најлепше

Могу вам писати о мом најлепшем искуству, најлепшем дану, нај-
лепшем путовању, о најлепшој књизи коју сам прочитала… Оно
најлепше чини те срећним, али ово су само ситне ствари које у по-
једине делове нашег нашег живота уносе срећу и радост. А шта је
са остатком живота? Управо зато и нећу да пишем о томе, јер то је
само површински слој, односно маска иза које се крије она права,
истинска лепота… Када би завирили мало дубље, схватили би да
срећан човек није срећан човек зато што има најлепши ауто у ком-
шилуку, већ зато што има породицу коју воли, и која воли њега, и
схватили би да му лепше и боље од тога ни не треба.
За себе могу рећи: “Немам срећну породицу…”, али када бих
тако говорила, лагала бих. Са три године остала сам без мајке, са
пет сам дошла у Дечије село. Многи то тумаче погрешно, мисле да
ми немамо никога, да смо препуштени сами себи. Али шта ће ту
онда сви ови људи који ту раде? Верујте ми, нису они овде само
због плате, они су ту да обоје наше животе у дугине боје, да нас
претворе у праве, способне људе. Детињство је најлепши део жи-
вота, а радници Дечијег села се труде да нам то и остваре.
Моје детињство било је прелепо, и све то захваљујући онима
који су ми увек били подршка, гурали ме напред, онима који нису
допустили да изгубим вољу за животом… Можда би било боље
да сам живела са родитељима, и можда цео мој живот није требао
да буде овакав какав јесте, али ја сам срећна што сам увек имала
некога поред себе, некога ко ме воли и ко ме никада не би оставио
саму и ко би ми увек био подршка. Мислим да је то најлепше што се
једном човеку може догодити. Имати ослонац није само најлепша
већ и најважнија ствар на свету и треба да будемо срећни што га
имамо. Желим само још једном да поменем да, иако немам роди-
теље, имам једну велику породицу, пуну љубави, која је увек спрем-
на да је подели са свима онима којима је потребна.
Иако је некада тешко толико да заплачемо или помислимо на
нешто глупо, због чега се касније кајемо, наш живот и људи који
га чине треба да буду оно најлепше, сврха нашега постојања, и
тога увек морамо бити свесни.