Милорад Никић
КАМЕН
По њему трагови,
Очева наших и моји.
Чујан је једино бат
Корака мог.
А камен крај стазе уске,
У њему Бог
Кроз дело руку својих,
Збраја, ниже и броји
Потомке стада свог,
Животе и векове људске.
У ТЕБИ СНУЈУ
Камена стено, ти што у срцу
Векове баштиниш и тугу дубоку,
Над тобом је небо и звезде падалице.
Уместо руку и крила,
Вести ти ветрови доносе и птице.
У теби снују сунчеве мене и била.
Ти знаш где туче муња и гром.
У киши што те јутром поји, шкољкин
Ти бисер пева, и разапети Прометеј.
Ни једна суза заискрит' неће.
Ти увек ћутиш. Каква ли је слика
Света у оку твом каменом?
Коментари