Моје најлепше

Људски односи су такви да у њима, под разним видовима, свесно
или несвесно, човек бива искоришћен или да искоришћава друге.
Буде ту најневинијих начина искоришћавања до најгрубљих злоу-
потреба. Таконеки мушкарац краде с мене све што се очима укра-
сти може, греје се на мојој лепоти, распаљује своју машту за дрске
узлете. Он ни не помишља да бих и ја њега могла у нечем искори-
стити. Прва сенка која је пала у мој безоблачни живот дошла је уп-
раво због моје изузетне лепоте. Колико год ведро и безазлено гле-
дала на свет, нисам могла да не приметим промене у држању муш-
караца око мене, чинило ми се као да их бива све више, да се њи-
хов обруч стеже око мене и да им држање постаје све чудније и нас-
ртљивије. Једног дана једна меланхолична али трезвена и оштро-
умна жена рекла је: “Велика лепота је увек опасна и по тебе и по
друге. Зла судбина лепотица је управо у томе што их сви жуде, а
нико их не воли”. Тада се у мени први пут јавио глас стида и огор-
чења због овог и оваквог света. Тај свет ми се на махове чинио као
бескрајни, густи шипраг по коме мужјаци као похотљиви зверови
јуре немоћне женке. Све живо је окретало поглед пут мене и били
су захвални што постојим, што се смејем и крећем, што гледам и
говорим. Неким случајем да сам тада нестала са света, умрла бих
као најнесрећније људско створење, које и не зна да је срећно јер
не схвата шта је зло и несрећа.
Лепота, тајна неухватљива, раскошна лепота жене коју би тре-
бало овековечити, насликати. Срећан је онај коме то пође за ру-
ком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што јесам, а
не звезде, облаке и луде, опасне обмане. Лепота, највећа од свих
варки човекових, ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је уз-
меш – престаје да постоји. Мој мушкарац и не зна да ли то она при-
влачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ло-
ми се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту. Одмах би га напа-
дао силан страх од сопствених жеља и помисли. Лежећи расање-
ни у тами, испитивао је до најситнијих појединости своје држање
у мом присуству. Тада бих се стиснистих зуба и стегнуте вилице
зарицао да се овога пута то неће и не сме десити, да ће бити ра-
зумнији и опрезнији. Неће више пиљити у мене као мачак у жи-
жак и неће ничим одати своју луду и немогућу жељу која би га
осрамотила и онемогућила у мојим очима. Можда се заиста не би
ни одао да је само он желео, можда би се све свршило са тим крат-
ким часовима заноса и дугим сатима грозничавог ноћног кајања
и испаштања. Очигледно је било да је и код мене постојала нео-
дољива потреба за њим и жеља да му се све више препустим. Див-
ни су били ти часови када га не бих прекидала и када би пуштала
да све живље и смелије покретима слика за мене и њега.
Људски односи су такви да у њима под разним видовима, све-
сно или несвесно човек бива искоришћен и искоришћава друге.
Женска лепота, маја налепша и најгрубља потреба.