Наталија Крстић
Моја отаџбина су сви које волим и све што је у Србији
Чека мене моја тетка Биља преко брда, преко мора, а ја летим у
Србију на крилима авиона. Чекају ме: Аница, Павле и Мики; и шљи-
вик, и штала. А у штали: Булка, Мица, Цица, Ружица и теле Јаз. А
оваца више немамо. Чека ме и поврће у пластенику да га залијем.
И кромпир, и шаргарепа да их извадим из земље и лепо оперем.
Све комшинице су ми сестре. А мало даље, у Блацу, живи моја
тетка Љиља, теча Драги, брат Лазар и сестра Аница. А што се Ани-
ца и ја лепо играмо! Стално правимо модне ревије, шминкамо се
и пресвлачимо. А Павле и Кики по цео дан седе за компјутером. И
он јадан им се отме и побегне да се поквари.
Мој велики брат Мики вози нас на трактору, а машта и при-
ча само о мотору.
Нема нама ништа без наше тетке Биље. По цео дан ради у пољу.
Дође само да нам спреми ручак и да нас одвезе на њеном трактору
на реку. А тамо је најлепше. Скачемо, пливамо, вичемо, играмо се
на песку… А река бежи, и бежи… Велика је Србија. Треба сва деца
да се окупају и сва поља да се залију.
Чека мене моја тетка Биља да ме опет води на Копаоник. Тамо
је предивно. Са њега се види цела Србија. И из Канаде се види
Копаоник. Сав у мекој, зеленој трави и само чујем како краве пасу,
а око нас свуда велики теписи јела…
Чека мене моја тетка Биља. Чим се школа заврши, летим ја, на
крилима авиона, у моју Србију. Моја отаџбина су сви које волим
и све што је у Србији.
(Рад је награђен Другом наградом на конкурсу ”Српска културна
баштина” Конгреса Српског Уједињења у Ванкуверу 2009)
Коментари