Геноцид, лажи и Срби

Најсмртоноснија светска криза после Другог светског рата (5,4
милиона мртвих од 1998. до 2007. у ДР Конгу) само је 17 пута у но-
винским извештајима названа геноцидом, а убијање око 4.000
Албанаца на Кососву и Метохији чак 323 пута!

Да ли је садашња употреба речи геноцид “увреда сећања на жрт-
ве нациста”? (Између наводника исписана је неупитна мисао но-
беловца Ноама Чомског из предговора задивљујуће књиге “Поли-
тика геноцида” Едварда Хемана и Дејвида Питерсона, објављене
последњих дана 2010. у издању “Весна инфо” из Београда).
Едвард Херман је почасни (emeritus) професор финансија на
Универзитету Пенсилванија, а Дејвид Питерсон независни но-
винар. Помало необичан списатељски двојац, помислићете из
прве, иако се он – прелистате ли пажљиво исцрпно набрајање из-
ворника – још најмање два пута огледао у удруженом писању и
оба пута поводом распада бивше Југославије, док је другопотпи-
сани то учинио десетак и више пута, сам и с другима.
Окончање хладног рата је, према мишљењу Ноама Чомског,
“отворило врата ери порицања холокауста”, у којем тзв. хумани-
тарно бомбардовање Југославије (читај: Србије) није последњи
камичак у злоћудној слагалици.

Управљање злочинима
Ослонимо ли се на штиво Едварда Хермана и Ноама Чомског “Кон-
трареволуционарно насиље: крвопролића у чињеницама и пропа-
ганди”, Сједињене Државе су извеле “врло озбиљне” војне интер-
венције у барем 29 земаља од 1945. до 2009. године и “као резул-тат
свог доминантног положаја и свеобухватних контрареволуцио-
нарних напора, биле су најважнији појединачни подстрекач, орга-
низатор и морална и материјална потпора тешким крвопролићи-
ма у годинама после Другог светског рата”.
Амерички званичници, потпомогнути медијима и интелек-
туалцима блиским власти (“интелектуалци геноцида”), овлада-
ли су “управљањем злочинима” уобличујући ток пропаганде, ко-
ји скреће пажњу с насиља које организује и одобрава највећа
светска сила на насиље њених непријатеља. Отуда несвакидашња
подела – према суду потписника – на четири врсте крвопролића:
конструктивна, бенигна, зликовачка и митска.
“Највећа геноцидна акција у последњих 30 година јесу еко-
номске санкције наметнуте Ираку после инвазије Кувајта 1990,
како у погледу броја жртава, тако и у погледу свести о последи-
цама ове политике у свести оних који су је креирали”, започињу
своје запањујуће истраживање двојица истраживача.
“Њујорк тајмс” је обелоданио да је “Ирак на дуже време вра-
ћен у прединдустријско доба, али са свим проблемима постин-
дустријске зависности од енергије и технологије”. А “Вашингтон
пост”, позивајући се на поверљив извор, написао је да је тзв. стра-
тешко “бомбардовање… циљало све оне мете које омогућују зем-
љи да се одржи”. Звучи вам блиско и познато, зар не?
Денис Халидеј, први координатор УН за хуманитарне по-
слове у Ираку, поднео је оставку уз оцену да је учинак санкција
раван “геноциду”! А Еленор Робсон, предавач на “Ол соул” коле-
џу у Оксфорду (Енглеска), додала је: “Морали бисте да се вратите
вековима уназад на монголску инвазију на Багдад 1258. године
да нађете пљачку ових размера”. Погађате ко је пљачкао!
Едвард Херман и Дејвид Питерсон обелодањују нечасну рабо-
ту политичара, интелектуалаца и новинара, по којој је најсмрто-
носнија светска криза после Другог светског рата (5,4 милиона
мртвих од 1998. до 2007. у ДР Конгу) само 17 пута названа гено-
цидом у новинским извештајима, а убијање око 4.000 Албанаца
на Кососву и Метохији чак 323 пута!
Олбрајтова одушевљена
Џорџ Робертсон, британски министар одбране, признао је у
сведочењу пред Парламентом: “До Рачка почетком ове године (24.
март 1999) ОВК је била одговорна за више жртава на Косову него
југословенске власти”. Процењени број убистава од 1998. износио
је две хиљаде, од чега се око 500 може приписати српским снагама.
“Током грађанских ратова који су пратили разарање СФРЈ
деведесетих година прошлог века – САД, Немачка, НАТО и ЕУ –
сви су стали уз националне мањине које су тражиле да се одвоје
од јединствене федералне државе и сви су били против нацио-
налне групе Срба која је најдуже истрајавала на очувању Југо-
славије. То је сврстало западни блок чврсто иза Хрвата и Слове-
наца, а онда иза босанских Муслимана и, најзад, косовских Алба-
наца”, објашњавају Едвард Херман и Дејвид Питерсон наводећи
бројне критички усмерене списе.
Тако сазнајемо да су НАТО силе подржавале, “па чак и води-
ле ратне операције, а како је било значајног етничког чишћења и
етничког убијања – природно је да су изрази етничко чишћење,
али и масакр и геноцид, брзо били примењени на ратне операције
Срба”. За “масакр у Сребреници” пишу да Срби неоспорно нису
никог убили осим “војно способних муслиманских мушкараца”,
потрудивши се да претходно аутобусима одвезу на сигурно сву
децу, жене и старце.
“Ако је Рачак измишљен злочин, а верујемо да јесте, онда је
рат који је на тај начин продат свету заснован на лажи, а свака
идеја да је тај рат био у циљу достизања правде мора се довести у
питање, ако ништа друго онда само због те чињенице”, сматрају
Едвард Херман и Дејвид Питерсон позивајући се на властити
текст “Си-Ен-Ен: продаја НАТО рата на глобалном нивоу” из
2009. године.
“Масакр у Рачку” је одговарао администрацији Била Клинто-
на и НАТО-у да после преговора у Рамбујеу, “једној од највећих
сценских варки новије историје”, отпочну дуго припремано
бомбардовање Југославије (Србије).
Када је Мадлен Обрајт, државна секретарка, први пут обаве-
штена, одушевљено је рекла: “Пролеће је поранило на Косову”.
Драгоцено штиво потанко разоткрива двострука америчка ме-
рила у вагању ратовања у Дарфуру (Судан), Руанди, Ираку, Либа-
ну, Авганистану, Индонезији, Гватемали, Салвадору и тако редом.

*Текст је преузет из дневног листа Политика, издања за унутра-
шњост, од 10. јануара 2011.