Вилијам Дорић

Писмо уреднику тајмса из Лос Анђелеса

Драги уредниче,
Пишем с презиром у вези данашњег чланка који се односи на увод АCORN-а, који је написао Џејмс Рејни, и питам се, у каквом то он саможивом свету живи? Као мали размажени дечак он верује да је читаоцима потребна лекција, само зато што он зна најбоље? Или, још горе, Рејни игнорише покварене извештаје Тајмс-овог особља. Нимало се не чудим што је Тајмс на ивици пропасти. Молим се за тај дан.
Да ли Џејмс Рајли верује да је разумно новинарство било приказано у Тајмс-у током целе деценије 90-тих, када је Тајмс одбио да објави и ЈЕДАН ЧЛАНАК који је написао српски новинар, аутор, научник или политички лидер током рата распарчавања старе Југославије? Зачепљати уста супротним погледима није врлина, господине Рејни. Више од једне деценије Керол Вилијамс је бљувала њене расистичке склоности. Она је напала српски народ а онда су ваше новине одбиле да одштампају било какав одговор –благо речено неморлано, или још боље речено безбожно.
Џејмс Окиф и Хана Гајлс нису урадили ништа више у њиховом излагању АCORN-а него Керол Вилијамс у њеном лову вештица на Србе, али са једном великом разликом, Керол Вилијамс је то урадила са злонамерним, расистичким тоном пуном мржње, у којем је користила свој католицизам као оружије да батина Србе у свакој прилици која јој се указала. Џејмс Рајли и његова сорта у Тајмсу требају прво да заведу ред у својој башти пре него што оду да преповедају својим читаоцима шта је добро а шта лоше.
24-ог марта 1999. године, првог дана бомбардовања бивше Југославије овoг писца контактирала je Тајмс-а редакција задужена за инострана дешавања да припреми чланак говорећи из српске перспективе. Ја сам одмах припремио чланак али ми је ваш уредник рекао да «није довољно продоран». Речено другим речима, ја нисам назвао председника Клинтона, Медлин Олбрајт и Ричарда Холбрука копиладима. Међутим, било је у потпуности прихватљиво за Холбрука да назове Србе «Крвничким шупцима». Или да потпреседник Бајден назове Србе: «Неписмени, Нападачи, Убице беба, Силоватељи, Терористи и Фашисти». И ови расистички коментари су били избљувани у само једном Бајденовом појављивању на CNN-у, 1. августа 1993. године.
Конгресмен Дејвид Обеј је назвао Србе «свињама» а следећег дана Тајмс је одштампао карикатуру Срба приказаних као свиње које преврћу пољске нужнике . Не постоји ниво до којег се ваше новине не би спустиле. Све од Хитлеровог времена ни једна нација није била сатанизoвана са оволиким колективном кривицом.
Након што је уредник Тајмса одбио мој чланак, ја сам одмах ступио у везу са Вашингтон Пост-ом који не само да је сматрао да је мој чланак «довољно продоран», него га је објавио два дана после у издању за недељу. Лосанђелоски Тајмс није хтео оштетити њихов рекорд неморалног зачепљања уста него је наставио да ућуткује и сатанизује Србе до дана данашњег. «Слобода штампе» у Тајмсу је добила значење слободе за оног који поседује штампарску пресу – а заборави на оне супротних мишљења. Мора да сте јако поносни са овакво одвратном врстом новинарства? Али ви заборављате да многи од нас имају интернет да разоткријемо ваше ђаволске тактике.
1992. године када је Патријарх Павле, глава Српске православне цркве, посетио ову државу, први српски патријарх у истори да посети Лос Анђелес, Тајмс му је посветио 64 речи на 11-ој страни. У тим истим новинама дали сте Папи пола странице за неки нејасни медицински проблем. Тајмс-ови радници су одбили да интервјуишу српског Патријарха а и да оду на наше религијске службе. Као прва генерација Србина из Америке ја сам био запрепашћен прошле седмице да је Тајмс прибегао занемаривању вести и репортаже Патријархове сахране, једне од најпосећеније сахране у Европи у предходним деценијама којој су присуствовали милиони.
Постоје више од 150.000 Срба у Јужној Калифорнији и преко један милион православних хришћана у Лос Анђелесу, а ви ово називате одговорним новинарством? Да ли је Лос Анђеловски Тајмс поносан на овај гнусан запис? Да искористим господинове Рајнове речи: «Молим вас не зовите ово новинарством».
Превела Никол Марковић, Торонто

Слични текстови


Вјекослав Вукадин
Есеј о Људима

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2025