Бојан Ратковић
О Сребреници и у Канади II
Борба за истину о сребреничкој
трагедији се наставља, српска
заједница на потезу
У претходном броју часописа Људи Говоре објављен је текст о не-
успелом покушају неколико канадских парламентараца и мус-
лиманских лоби-група да у федералном парламенту прогурају
Закон Ц-533, према коме би се 11. јули званично прогласио за дан
сећања на Сребреницу у Канади.
Предложен за усвајање од стране федералног посланика и
члана Либералне партије Канаде Роберта Олифанта (Robert Olip-
hant) у јуну прошле године, Закон Ц-533 односио се искључиво на
муслимане који су страдали у Сребреници, док између 3000 и
3500 српских цивила, који су мучки поубијани у околини Сребре-
нице и Братунца од стране муслиманске војске и паравојних фор-
мација, нису поменути у тексту предложеног закона. Чланови срп-
ске заједнице у Канади одмах су схватили да је реч о још једном
срамном покушају политизације сребреничке трагедије, чији је
главни циљ отворено негирање српског страдања на подручју
Сребренице и Братунца и лажно представљање српског народа
као колективно најодговорнијег за злочине почињене током рата
у Босни.
После првобитног покушаја да се Закон Ц-533 по хитном пос-
тупку доведе на дневни ред канадског парламента, српска зајед-
ница Канаде одлучно је одговорила на ову политичку провокацију
и више хиљада протестних писама упућено је на адресе г. Олифан-
та и других парламентараца, који су покренули ову иницијативу.
Канадски премијер и члан Конзервативне партије Канаде Стивен
Харпер донео је исправну одлуку када је уложио вето на покушај
да се Закон Ц-533 прогура на дневни ред канадског парламента;
тим потезом Харпер је дефакто зауставио иницијативу да се 11. ју-
ли званично прогласи за дан сећања на Сребреницу у Канади.
Наиме, Закон Ц-533 је само један од више стотина приватних
законских предлога канадских федералних посланика (private
member’s bill) и тај законски предлог вероватно неће доћи на днев-
ни ред федералног парламента до истека мандата Харперове владе.
По канадском закону, сваки предлог посланика Доњег дома
канадског парламента не може ићи у даљу процедуру у том дому
и Сенату уколико расписивањем и одржавањем нових избора
престане мандат парламентарном сазиву коме је приватни закон-
ски предлог поднет. У овом случају реч је о Закону Ц-533, подне-
том 40. сазиву. С обзиром да се у 2011. ускоро очекују нови феде-
рални избори у Канади, Закон Ц-533 као такав сигурно неће доћи
на дневни ред у редовној процедури.
Харперова одлука да уложи вето на покушај да се Закон Ц-533
прогура на дневни ред канадског парламента, донешена упркос
снажним притисцима који су долазили из табора појединих чла-
нова опозиције, тзв. Бошњачког конгреса Северне Америке и дру-
гих политичких пропагандиста и лобиста, представља важну по-
беду за историјску истину и правду и тежак пораз за манипулато-
ре и опортунисте који граде своје каријере на једној људској трагедији.
Међутим, 19. октобра 2009. на вебсајту тзв. Бошњачког конгре-
са Северне Америке појављује се вест да је канадски федерални
парламент једногласно усвојио резолуцију о Сребреници, у којој
се осуђује српски “геноцид“ над муслиманима у Сребреници и у
којој се 11. јули званично проглашава за Дан сећања на Сребрени-
цу у Канади. Ова вест, коју су пренели и понеки српски медији, а
о којој није известио готово ниједан канадски медиј, збунила је
српску заједницу. Срби широм Канаде и света запитали су се шта
се то тако нагло променило од Харперовог вета да би канадски
парламент одједном једногласно усвојио ову спорну резолуцију.
Одговор на ово питање је једноставан: Закон Ц-533 и даље ни-
је усвојен, а уз то није усвојена ни било каква резолуција или дек-
ларација у којој се 11. јули званично законом проглашава за Дан
сећања на Сребреницу у Канади. Приватни посланички законски
предлог Ц-533 је до сада (10. јуна 2010) имао само једно уводно чи-
тање (reading) у Доњем дому, а да би један предлог закона постао
званични закон државе Канаде он мора успешно проћи три чи-
тања (разматрања) у Доњем и три читања у Горњем дому канад-
ског парламента.
Пошто су иницијатори Закона Ц-533 схватили да од усвајања
овог њиховог предлога у скоријој будућности неће бити ништа,
канадски федерални посланик и члан Нове демократске партије
(NDP) Брајан Меси (Brian Masse) из Виндзора предложио је за
усвајање предлог М-416 (Мotion M-416) у Доњем дому. У федерал-
ном парламенту постоји велики број таквих предлога (motions),
који немају снагу законског акта, већ само изражавају мишљење
федералних посланика по овом или оном питању. Предлог М-416
је заиста усвојен од стране канадског федералног парламента 19.
октобра прошле године, али то није закон који 11. јули званично
проглашава за Дан сећања на Сребреницу у Канади и осуђује тзв.
српски геноцид над муслиманима, већ само мишљење које нема
снагу законског акта.
У усвојеном тексту, а у односу на оригинални предлог изме-
њеног предлога М-416, буквално пише да је мишљење посланика
Доњег дома канадског парламента да би 11. јули требао да буде
проглашен даном сећања на Сребреницу у Канади. У самом тек-
сту предлога помиње се сребренички масакар, а реч геноцид се по-
миње искључиво као цитат одлуке Хашког трибунала из 2001.
године и Међународног суда правде из Хага.
Дајана Џонстон
Ванкуверски скандал – суспензија “слободе говора”
Америчком научнику српског порекла забрањен улазак у Канаду
Март 2, 2011
Нисам једина особа која је крајње запрепашћена чињеницом да
је др Срђи Трифковићу забрањен улазак у Канаду. Та невероват-
на одлука је још више скандалозна по томе што је то био “ад-хок”
одговор на кампању мржње од стране самопрокламованих пред-
ставника једне босанске етничке групе, која је на тај начин спро-
водила освету против друге етничке босанске групе. Да ли се на
тај начин у Канади схвата појам “мултикултуризма”?
Протеривање мирољубивог говорника је у супротности са
демократским принципима, које западне НАТО силе, укључу-
јући Канаду, стално набијају на нос остатку света. Тако нешто
је несхватљиво, без обзира на створену климу око овог инци-
дента. Шта више, након проучавања свих чињеница, овај случај
постаје још “гори”…
Кампања мржње наручена против др Трифковића од стране
одређених група које тврде да представљају босанске муслима-
не је заснована на искривљивању истине, лажима и провидним
аргументима. Овако нешто тврдим као неко који ни приближ-
но не дели исто политичко мишљење или верске ставове са др
Трифковићем, али као неко ко разуме да он овде брани своја
уверења са снажним интелектуалним интегритетом, који исто-
времено потпуно недостаје код оних који га нападају.
Шта више, ја често сматрам да је процена др Трифковића о
наводној муслиманској претњи Западу, неумесна или претера-
на. У овом случају, начин на који је он третиран од стране канад-
ске државе, као одговор на притужбе муслиманског лобија, сам
по себи обезбеђује неочекивану подршку његовим аргументима.
Питање око кога се ја слажем са др Трифковићем, јесте упр-
аво питање због кога је он изложен овако суровим нападима: Пи-
тање Сребренице. Овде желим да укажем на сву двосмисленост
израза “негирање геноцида”, који се користи за карактеризацију
позиције др Трифковића по питању Сребренице.
Та двосмисленост се тиче разлике између чињеница и интер-
претације чињеница. Овде инсистирам да свако може да има
право – да не буде у праву, по том питању; Канада не може да из-
баци са своје територије све људе који стално изврћу чињенице,
или их погрешно интерпретирају. Зато овде желим да укажем
на ту различитост.
По питању Сребренице, чињенице су делимично установ-
љене, делимично су оспораване, и делимично непознате. То је
због тога што материјални докази нису тако јасни и темељно ис-
тражени – бар не онако како се то представља у јавности. Неза-
висна истраживања је било тешко спровести, али су до сада неке
чињенице непобитно установљене. Пратећи пад Сребренице у
јулу 1995, било је доста муслиманских жртава, неки од њих су
били погубљени, у супротности са међународним конвенцијама.
То су били масакри који су се одиграли у контексту крвавог гра-
ђанског рата између три стране, и у коме су све три стране
чиниле сличне масакре.
Опис масакра који су се десили у Сребреници као “геноцида”
није чињеница, већ интерпретација тог догађаја. Таква интер-
претација се одржава на проблематичном питању “намере изв-
ршења…”. Према неким посматрачима, укључујући мене, злочин
геноцида подразумева намеру да се истреби целокупно станов-
ништво, и не може бити почињен ако се поштеде жене и деца.
Српске снаге, које су освојиле Сребреницу, су помогле женама,
деци и старцима да напусте ратну зону и докопају се безбедног
уточишта. Погубљење заробљених мушкараца војног доба може
лако да се објасни као освета и жеља да се ослаби војни по-
тенцијал непријатеља. То је свакако ратни злочин, али не може
да буде “геноцид”.
Међународни трибунал за бившу Југославију у Хагу, који је
углавном кадровски попуњен и финансиран од стране НАТО
земаља које су се ставиле на страну муслимана у грађанским ра-
товима у Босни, је измислио начин да опише Сребреницу као
“геноцид”, тако што је урадио “редефиницију” самог термина “ге-
ноцида”. Панел од три судије је прихватио теорију социолога да
су убијањем свих мушкараца, Срби имали намеру да почине “ло-
кални геноцид”, с обзиром да у “патријархалном” друштву, жене
неће моћи више да се врате назад без својих мушкараца. То није
опште прихваћена дефиниција “геноцида”. Тиме је Хашки Три-
бунал на префињен начин обмануо јавност, да би оправдао вој-
ну интервенцију НАТО-а у бившој Југославији против Срба,
којима је на тај начин прикачена стигма “геноцидног народа”.
Етикетирање Срба као “геноцидног народа” (које лако може
да се протумачи као подстицање расне мржње) је главна препре-
ка да се дође до трајног мира и помирења између народа у Босни
и Херцеговини, сада већ више од 15 година након престанка рата.
Поражавајуће је да канадска влада данас делује на начин који
само може да доведе до даљег увећања опасних тензија.
“Бошњачки” лоби се овде користи широким игноранством и
конфузијом у НАТО земљама, који су везани за југословенске ра-
тове дезинтеграције, да би постигао своју прикривену политичку
агенду под маском “указивања поштовања према жртвама гено-
цида”. У стварности, њихова активност, нема везе са страдалима
мушкарцима. Она је много више усмерена на негирање легити-
митета српског ентитета, Републике Српске, у Босни и Херцего-
вини, који је установљен амерички спонзорисаним Дејтонским
Споразумом из 1995, који окончао рат у Босни. Сврха деловања
“Бошњачког” лобија је ревизија Дејтонског Споразума, да би се
укинула Република Српска и извршила централизација Босне
и Херцеговине, која би онда била под пуном контролом мус-
лиманске стране, с обзиром на опште прихваћену “чињеницу”
да муслимани чине благу демографску већину. Узимајући у
обзир то да босански Срби, православни хришћани, још увек од-
ржавају у свом историјском памћењу прошлост из времена Ото-
манске Империје, када су били грађани другог реда – код њих
данас и даље постоји страх, оправдан или не, да ће у таквој мус-
лимански доминантној Босни бити враћени у претходни инфе-
риорни статус.
Ја као неко ко није Србин, и ко нема такво искуство, можда
могу и да сматрам такав страх претераним; Али је дубоко лице-
мерно за Запад да очекује од Срба да буду једини “Западњаци”,
који ће са добродошлицом да прихвате муслиманску власт на
својим историјским просторима.
Превод: Миодраг Новаковић
Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=23461
Стефан Каргановић
Аутогол муслиманског лобија
Позив који је удружење српских студената на Универзитету Бри-
танске Колумбије упутило историчару др. Срђи Трифковићу да
24 фебруара на њиховом кампусу одржи јавно предавање на тему
“Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије” добио је свој
епилог управо тог дана пред иследницима канадске имиграционе
службе на ванкуверском аеродрому. После вишечасовног испити-
вања предавачу је ускраћено право боравка на тлу Канаде и он је
следећим авионом био враћен на територију САД, одакле је и до-
летео. Танко образложење канадских власти за овај поступак, ко-
ји је у потпуном нескладу са вредностима академске слободе и отво-
реног друштва за које се на светској позорници Канада деклара-
тивно залаже, уз разорну критику одлуке којом се не само стран-
цу ускраћује могућност да у Канади одржи предавање већ су тиме
и сами грађани Канаде лишени права да чују шта он има да им
каже, налази се у недавном коментару на ову тему од Бориса Ма-
лагурског, који је објавила НСПМ.[2]
Али чињеница је да у формалноправном смислу Канада има
право да ускрати гостопримство било коме за кога, по критеријуму
који се другима не мора свидети, сматра да је непожељан. Зато би
било губљење времена фокусирати се претерано на ту појединост.
Али постоје две ствари које јесу битне и које се морају истаћи.
Прво, подлегањем притиску једног страног (у овом случају бош-
њачког) лобија који је фокусиран искључиво на своју уску про-
винцијалну агенду која нема апсолутно никакве везе са нацио-
налним интересом Канаде или са добробити канадског друштва,
власти Канаде су сигнализирале да им је реакција страних дона-
тора кампањским трезорима канадских политичара преча од по-
следица које би преседани овакве врсте могли имати по заштиту
темељних демократских вредности канадског друштва. Право на
изношење, и на слушање, разних мишљења и аргумената централ-
на је вредност у том систему писаних и неписаних правила на
којима свако слободно друштво, какво Канада за себе тврди да
јесте, почива. Зато је инцидент у Ванкуверу, који би се пре могао
сместити у праксу власти неке јужноамеричке банана републике
него зреле и напредне демократије како људи у Србији замишљају
не само Канаду, већ и друге државе које припадају истом лагеру,
врло значајан. Он дефинитивно раскринкава демократске претен-
зије не само канадских него и низа других душебрижника који
Србији свакодневно држе предавања из принципа које у сопст-
веној пракси слабо или ни мало не примењују.
Али то су питања са којима на следећим изборима треба да
се суоче канадски бирачи уколико им је стало не до права др.
Трифковића да у њиховој земљи дође до речи, већ до сопствене
будућности и до права да у њој слободно живе. Нас занимају неке
друге димензије ове ситуације у оквиру које је дошло до балкан-
ске “забране” на канадском тлу.
Шта год нам то говорило о корумпираности тамошњег поли-
тичког система и о љигавости представника академске елите (ко-
лико је познато, ректор универзитета где је предавање требало да
се одржи, Стефан Туп, ни у једном тренутку није имао грађанске
храбрости да заузме став и да се изјасни поводом дрског захтева
шефа канадског бошњачког лобија, Емира Рамића, да се неподоб-
ни наступ др. Трифковића “забрани”), а говори нам много и треба-
ло би да делује освешћујуће на све грађане Србије који верују да
је на некој далекој туђој њиви трава зеленија, ово нам говори још
много више о јадном стању сребреничког мита и о очајању њего-
вих нечасних заговорника петнаест година пошто су га лансирали.
Свакоме, ко је способан да мисли, јасно је да је тај мит у огром-
ним проблемима. Нове чињенице и нови докази излазе на повр-
шину непрекидно, медијска солидарност у подржавању фиктивне
конструкције неумитно слаби, аргументовано оспоравање званич-
не приче и указивање на њене многобројне рупе допире до све ши-
рих слојева јавности. Несувислост и у крајњем случају неодржи-
вост сребреничког пропагандног наратива у оном облику како се
он тренутно намеће постају све очигледнији. Протагонистима фик-
тивне верзије то сада намеће један нови задатак, а то је “ограни-
чавање штете” или “damage control” како би се то на енглеском рекло.
Природно је да су извршиоци овог задатка једино способни да
бирају она средства која су њима позната и која су примерена њи-
ховом менталитету, а која би се по својој суптилности могла поре-
дити са тупим, зарђалим ножем. Свесни своје неспособности да про-
тивницима парирају интелектуално, они сада настоје да их дискре-
дитују, застраше, материјално упропасте и једноставно – ућуткају.
Канада заправо није једина западна земља где се сребренич-
ки лоби очајнички бори да сачува своје угрожене пропагандне
позиције. Већ скоро годину дана, у Швајцарској се води процес
против опскурног кантоналног листа “La Nation” за одмазду са-
мо зато што је у броју од 11. априла 2008. године објавио благо скеп-
тичну критику званично наметнуте сребреничке приче.[3] Тај
мали лист скромних ресурса сада се суочава са позамашним зах-
тевом за одштету који би могао да проузрокује његово гашење под
предпоставком да суд стане на страну тужилаца. Уједно, ма коли-
ко био небитан “La Nation” и колико неприметно прошао његов не-
станак, то би упутило застрашујућу поруку свима у медијском
свету који би по питању Сребренице разматрали могућност
удаљавања од “партијске линије”. А то значи слободи штампе, ба-
рем што се Сребренице тиче, рећи “довиђења.”
Следећи, и врло актуелан, пример очајања сребреничког ло-
бија је подли медијски напад на породицу бриљантног српског по-
литичког аналитичара у Америци, Небојше Малића. Његова поро-
дица, конкретно његова мајка, живи у Босни. Пре неки дан сара-
јевска телевизијска станица TV1 емитовала је ружно интонирану
репортажу о Малићу и o његовом критичком писању, што укљу-
чује и честе осврте на неуралгичну тему Сребренице, на популар-
ном сајту Antiwar.com. [4] У свом прекоокеанском пребивалишту
Малић се очигледно налази изван домашаја сарајевских цензора
и њихових табаџија, али то није случај и са његовом породицом
у Босни. Зато ова репортажа не представља критички коментар
на његово писање већ је то ни мало прикривен облик застрашивања
преко његових најближих, решавање интелектуалних размимои-
лажења коришћењем тупе, зарђале оштрице балканских кабадахија.
Да поменемо само још неколико примера из овог жанра. Сре-
бренички лоби са обе стране Дрине улаже огроман труд за доно-
шење законских прописа према којима би оспоравање или изража-
вање сумње у њихову верзију догађаја у Сребреници било прогла-
шено за кривично дело. У Србији, предводници кампање за кри-
минализацију постављања критичких питања у вези са Сребре-
ницом су посланици Ненад Чанак[5] и Жарко Кораћ. [6] У вези са
предлогом измене КЗ БиХ како би се санкционисало “негирање
геноцида и холокауста”[7] једина препрека усвајању те репресив-
не мере против критичког размишљања су противљење српских
посланика у Парламентарној скупштини БиХ и постојање прин-
ципа ентитетског гласања који спречава да у том противљењу
они буду надгласани.
Неке од ових операција “ограничавања штете” завршиле су се
релативно успешно, друге су још увек у току и исход им је неиз-
вестан, а треће су за сада блокиране. Али оно што им је свима за-
једничко, и што је битно, то је страх који сребренички лоби испо-
љава од “јеретичких” мишљења, од суочавања са чињеницама и
од поштене интелектуалне расправе. Та оправдана несигурност у
одрживост сопственог мита на слободном тржишту идеја обеле-
жава почетак краја ове неславне приче за коју је професор Едвард
Херман написао да “представља највећи тријумф пропаганде на
крају двадесетог века.” Суштина ствари није у чињеници да је
Срђа Трифковић био враћен са ванкуверског аеродрома него у
чињеници да су његови интелектуално неравноправни против-
ници били принуђени да прибегну политичким интригама да би
га спречили да се обрати канадској академској јавности. Тактич-
ке победе врло често служе као наговештај стратегиског пораза.
Ово је управо један такав пример.
Треба нагласити да то није нешто што смо рекли ми. То својим
параноидним понашањем потврђују протагонисти те умируће
приче. Зато сваки њихов очајнички покушај да свој лажни на-
ратив спасу и да га заштите од критичке провере, без обзира на
краткорочни ефекат, представља неспретни аутогол и доприноси
неизбежном краху њихове лажне приче.
(Преузето са сајта Нова српска политичка мисао, 27. фебруар 2011)
Станко Стојиљковић
Геноцид, лажи и Срби
Најсмртоноснија светска криза после Другог светског рата (5,4
милиона мртвих од 1998. до 2007. у ДР Конгу) само је 17 пута у но-
винским извештајима названа геноцидом, а убијање око 4.000
Албанаца на Кососву и Метохији чак 323 пута!
Да ли је садашња употреба речи геноцид “увреда сећања на жрт-
ве нациста”? (Између наводника исписана је неупитна мисао но-
беловца Ноама Чомског из предговора задивљујуће књиге “Поли-
тика геноцида” Едварда Хемана и Дејвида Питерсона, објављене
последњих дана 2010. у издању “Весна инфо” из Београда).
Едвард Херман је почасни (emeritus) професор финансија на
Универзитету Пенсилванија, а Дејвид Питерсон независни но-
винар. Помало необичан списатељски двојац, помислићете из
прве, иако се он – прелистате ли пажљиво исцрпно набрајање из-
ворника – још најмање два пута огледао у удруженом писању и
оба пута поводом распада бивше Југославије, док је другопотпи-
сани то учинио десетак и више пута, сам и с другима.
Окончање хладног рата је, према мишљењу Ноама Чомског,
“отворило врата ери порицања холокауста”, у којем тзв. хумани-
тарно бомбардовање Југославије (читај: Србије) није последњи
камичак у злоћудној слагалици.
Управљање злочинима
Ослонимо ли се на штиво Едварда Хермана и Ноама Чомског “Кон-
трареволуционарно насиље: крвопролића у чињеницама и пропа-
ганди”, Сједињене Државе су извеле “врло озбиљне” војне интер-
венције у барем 29 земаља од 1945. до 2009. године и “као резул-тат
свог доминантног положаја и свеобухватних контрареволуцио-
нарних напора, биле су најважнији појединачни подстрекач, орга-
низатор и морална и материјална потпора тешким крвопролићи-
ма у годинама после Другог светског рата”.
Амерички званичници, потпомогнути медијима и интелек-
туалцима блиским власти (“интелектуалци геноцида”), овлада-
ли су “управљањем злочинима” уобличујући ток пропаганде, ко-
ји скреће пажњу с насиља које организује и одобрава највећа
светска сила на насиље њених непријатеља. Отуда несвакидашња
подела – према суду потписника – на четири врсте крвопролића:
конструктивна, бенигна, зликовачка и митска.
“Највећа геноцидна акција у последњих 30 година јесу еко-
номске санкције наметнуте Ираку после инвазије Кувајта 1990,
како у погледу броја жртава, тако и у погледу свести о последи-
цама ове политике у свести оних који су је креирали”, започињу
своје запањујуће истраживање двојица истраживача.
“Њујорк тајмс” је обелоданио да је “Ирак на дуже време вра-
ћен у прединдустријско доба, али са свим проблемима постин-
дустријске зависности од енергије и технологије”. А “Вашингтон
пост”, позивајући се на поверљив извор, написао је да је тзв. стра-
тешко “бомбардовање… циљало све оне мете које омогућују зем-
љи да се одржи”. Звучи вам блиско и познато, зар не?
Денис Халидеј, први координатор УН за хуманитарне по-
слове у Ираку, поднео је оставку уз оцену да је учинак санкција
раван “геноциду”! А Еленор Робсон, предавач на “Ол соул” коле-
џу у Оксфорду (Енглеска), додала је: “Морали бисте да се вратите
вековима уназад на монголску инвазију на Багдад 1258. године
да нађете пљачку ових размера”. Погађате ко је пљачкао!
Едвард Херман и Дејвид Питерсон обелодањују нечасну рабо-
ту политичара, интелектуалаца и новинара, по којој је најсмрто-
носнија светска криза после Другог светског рата (5,4 милиона
мртвих од 1998. до 2007. у ДР Конгу) само 17 пута названа гено-
цидом у новинским извештајима, а убијање око 4.000 Албанаца
на Кососву и Метохији чак 323 пута!
Олбрајтова одушевљена
Џорџ Робертсон, британски министар одбране, признао је у
сведочењу пред Парламентом: “До Рачка почетком ове године (24.
март 1999) ОВК је била одговорна за више жртава на Косову него
југословенске власти”. Процењени број убистава од 1998. износио
је две хиљаде, од чега се око 500 може приписати српским снагама.
“Током грађанских ратова који су пратили разарање СФРЈ
деведесетих година прошлог века – САД, Немачка, НАТО и ЕУ –
сви су стали уз националне мањине које су тражиле да се одвоје
од јединствене федералне државе и сви су били против нацио-
налне групе Срба која је најдуже истрајавала на очувању Југо-
славије. То је сврстало западни блок чврсто иза Хрвата и Слове-
наца, а онда иза босанских Муслимана и, најзад, косовских Алба-
наца”, објашњавају Едвард Херман и Дејвид Питерсон наводећи
бројне критички усмерене списе.
Тако сазнајемо да су НАТО силе подржавале, “па чак и води-
ле ратне операције, а како је било значајног етничког чишћења и
етничког убијања – природно је да су изрази етничко чишћење,
али и масакр и геноцид, брзо били примењени на ратне операције
Срба”. За “масакр у Сребреници” пишу да Срби неоспорно нису
никог убили осим “војно способних муслиманских мушкараца”,
потрудивши се да претходно аутобусима одвезу на сигурно сву
децу, жене и старце.
“Ако је Рачак измишљен злочин, а верујемо да јесте, онда је
рат који је на тај начин продат свету заснован на лажи, а свака
идеја да је тај рат био у циљу достизања правде мора се довести у
питање, ако ништа друго онда само због те чињенице”, сматрају
Едвард Херман и Дејвид Питерсон позивајући се на властити
текст “Си-Ен-Ен: продаја НАТО рата на глобалном нивоу” из
2009. године.
“Масакр у Рачку” је одговарао администрацији Била Клинто-
на и НАТО-у да после преговора у Рамбујеу, “једној од највећих
сценских варки новије историје”, отпочну дуго припремано
бомбардовање Југославије (Србије).
Када је Мадлен Обрајт, државна секретарка, први пут обаве-
штена, одушевљено је рекла: “Пролеће је поранило на Косову”.
Драгоцено штиво потанко разоткрива двострука америчка ме-
рила у вагању ратовања у Дарфуру (Судан), Руанди, Ираку, Либа-
ну, Авганистану, Индонезији, Гватемали, Салвадору и тако редом.
*Текст је преузет из дневног листа Политика, издања за унутра-
шњост, од 10. јануара 2011.
Станко Стојиљковић
Отворено писмо подршке новинару Политике господину Станку Стоиљковићу
Поштовани господине Стоjиљковићу,
Честитамо Вам на бриљантном, аналитичком, интелектуално пош-
теном, критичком коментару књиге Политика геноцида проф. Ед-
варда Хермана и независног америчког новинара Дејвида Питер-
сона. Ви сте само коментаторски врло одговорно пренели податке
и закључке из њихове књиге, што читаоци Политике и очекују.
Сакривање овакве књиге био би грех према Србима. Свим инте-
лектуално поштеним људима у свету јасно је да Америка има дво-
струки аршин у политици: један је за њу, а сасвим други за остале
државе и народе. То је, у ствари, политика неоколонијализма.
Свака држава, влада и друштво и њихове озбиљне новине, да су
преживели погром “политике геноцида” Сједињених Америчких
Држава и Европске Уније, који су преживели српски народ и држа-
ва крајем прошлог и почетком овога века, дочекали би и књигу
аутора др Хермана, и господина Питерсона, и Ваш коментар те
књиге као пролећни зрачак над ожиљцима рашчереченог и народа
и државе, који су бруталном силом држани у паклу три деценије.
Међутим, Ви сте, као аутор чланка Геноцид, лажи и Срби, који
је објављен у издању Политике за унутрашњост 10. јануара 2011.
на 1. и 7. страни, доживели лични погром од званичних власти и
њихових спикера у тродневној расправи у Колегијуму Политике
са циљем да Вас и уредника тог издања избаце на улицу због на-
веденог чланка. Видимо да је тај чланак одмах скинут са сајта По-
литике, што нас подсећа на Брозово време.
Поносни смо на Вас и уредника несрећне Политике за уну-
трашњост, као ретке часне новинаре, последње нити наде које
чувају најстарије српске новине да опет до краја не посрну у
бешчашће. Згражавамо се над тим како Политика и данас ради,
а радујемо што још увек има новинара који чувају част српског
слободног новинарства.
Проф. др Милица Радишић, Канада,
Др Радомир Батуран, Канада,
Зоран Младеновић, Канада,
Живко Церовић, Канада,
Протa Милутин Вељко, Канада,
Прота Василије Томић, Канада,
Михаило Карамарковић, Канада,
Радмило Аничић, Канада,
Ђорђије Живковић, Канада,
Љиљана Марковић, Канада,
Маја Јовчић, Канада,
Владимир Спасојевић, Канада,
Гојко Роглић, Канада,
Небојша Сремчевић, Канада,
Коста Ћирић, Канада,
Марина Томић, Канада,
Војин Васовић, Канада,
Деса Ђонин, Канада,
Владимир Стјепановић-Габелић, Канада,
Снежана Стјепановић, Канада,
Олга Матић, Канада,
Срђан Спасојевић, Канада,
Ранко Радовић, Канада,
Мики Лукић, Канада,
Љубинка Лукић, Канада,
Јордан Церовић, Канада,
Јован Поп-Димитров, Канада,
Ивана Обрадовић, Канада,
Душко Абрамовић, Канада,
Коста Илић, Канада,
Mирјана Булатовић, Србија,
Игор Ремс, Немачка,
Олгица Стефановић, Србија,
Лела Марковић, Србија,
Мира Тодосијевић, Канада,
Бојан Ратковић, Канада,
Небојша Надеждин, Канада,
Бранко Шкорић, Холандија
У Торонту, на Савиндан, Господње 2011