Медењак и зрно

Медењак је једном рекао да имам најлепше образе на целом све-ту.
И да миришу на кисело млеко и руже. Али, да кренемо од почетка.
Негде далеко, у земљи Пегуљица и Пегала, живело је једно зрно.
То наизглед беше сасвим обично зрно, малено и округло. Волело
је да се ишчуђава и трепће својим бистрим окицама кад се збуни.
Или, рецимо, да стоји на једној нози верујући да сви имају космос
место срца. Али, оно је, за разлику од свих других зрна, веровало
да ће наћи пеге које ће моћи да љуби. И ту своју наду носило је
свуда са собом, као колаче од бадема и меда, нудећи их свима који
желе да пробају и враћајући их у плетену корпу пред навалом
подсмеха и неразумевања.
Живело је зрно и сањало, јер живљење и сањање су увек ишли
заједно, да распростре своје чуперке по нечијим образима. Да се
загрцне од смеха док је посматрају те чоколадне очи и да понекад,
сасвим случајно, заспи у њима. Да загњури главу у ту косу боје
земље – или можда коре дрвећа? – и да осети мирис ораха, опор и
сладуњав, док се увлачи у ноздрве и претвара у звук. Да заједно
мрве пољупце које ветар не може однети. Да котрљају те прашња-
ве, црвенкасте грудве настале од усана, једнако сочне, али и пос-
тојане, дајући им љуштуру вечности. Хтело је да своју пеголију
(то је онај мали простор између усана и образа) прислони уз
његов нос и осети топлину шумских борова. Пробуђени комадић
детињства који се утискује у оног ко га љуби. Да се смањи сасвим
и буде мрва која почива на длану, као зрно кафе, које воли да
га неко њушка и премешта лагано од усана до шака и назад. Да
пољупцима сакупља са његових трепавица лешнике и кестење,
које је до јуче било на дрвећу. Да их ставља у крило, без обзира на
број и облик, не би ли их сачувало од заборава. Сањало је да милује
то детиње лице, можда од трешања. Његове очи препуне живота
траже мед у сваком бићу. Ослушкују унутар себе, присећају се
онога што још не знају. Гладне неба, дижу Вавилон. И плачу тако
да их нико не види.
Тако се зрно учило чекању и постајало непрегледна њива која
вапи за кишом и сунцем. Тражи да је ору. Претвара се у осећај.
Пуна жудње, захвална што уопште постоји. Чак су се и мисли тад
сејале саме од себе. Окретале главу једна другој. Требало је чупати
сумњу, али не може без крви, без очајања. Ожиљци од снова су се
напрасно отварали. Нико није био крив. Самоће је било много.
Коме показати тугу? Спирало се све сузама оног који верује. Об-
ликовало љубављу. Мекшало стрпљењем. Изнова и изнова. Зрно
је нестајало у молитви, дотицало земљу и небо, замењујући корак
летом. Губило себе у незнању и горчини. Враћало се кад сасвим
изгуби траг. Утеху пило из једног јединог сна. Трчати  по жбуњу,
љубити грање и потоке, удисати истину, иако понекад боли, све
док нека зрела мушмула не падне у тај исти поток.
Зрно је то вече седело на крошњи покушавајући да помирише
ваздух и да смисли још неки важан цитат. Медењак је пролазио
поред размишљајући, загледан негде, као да су речи просуте по
путу. Но, за трен је скренуо поглед и угледао нешто малено на
дрвету. Зрно је осетило комешање, погледало доле. Приближио се,
заинтересован. Видело је неке миле очи како љубопитљиво посма-
трају. Био је то најдубљи и најнеобичнији поглед. Као наличје соп-
ствене душе. Кад је Медењак угледао те образе, нешто се проме-
нило у њему, а да тога није био потпуно свестан. Били су огромни
као кнедле и једноставни, без шећера. Округли и савршени попут
бескраја. Ту мекоћу је носио у себи целог живота и није знао како
да је именује. Зрно је гледало и није могло да верује. Како неко
толико личи на лане? Можда би то могао бити Медењак? Питало
га је, устрептало, али и прилично смело:  “Хеј, може ли да се стане
у љуску кикирикија?” Ћутао је, али му није пуно требало да одго-
вори: “Само ако схватиш филозофију коштуњавог воћа.” Зрно се
слатко насмејало.  “Добро, је л’ смем ја тебе нешто да питам, девој-
чурку, мада се не познајемо?”, рече Медењак. Климнуло је главом
у знак одобравања.  “Да ли је могуће рогачу дати мирис прашуме?”
Зрно је скочило не скрећући поглед, пришло му и нежно изусти-
ло:  “Мораш прво познавати његов прави мирис.” Те ноћи су поку-
шавали да намажу читав свој живот на један комад времена и да
понуде оног другог. Да схвате приче сачињене од радозналости и
тишине и да одговор замене питањем, јер једино тако може.
Загрљени, умивени чежњом, шетају. Свуда је камење које ћути,
али нема мира. Не још. Посрћу и застају. И трагају за опроштајима
који ће тек доћи.

(Прва награда часописа Људи говоре на конкурсу објављеном 2010.
у двоброју  8/9 за најбољу причу средњошколаца)