Мирко Димић
Таван
Врховима прстију прелазио сам преко корица књига
разбацаних по неуредном тавану
прашина се на светлу малог
кровног прозора дизала у вис
попут ројева мушица у лето
Запазио сам је на поду, без корица
жуту од старости,
имала је мирис страстевног читаоца
тај мирис ме је опијао као жестина
која се лагано слива низ жедно грло
Уживао сам у њој, листао сам је, загледао
Нешто ме је зауставило на страници број
четрнаест
У врху странице, мастилом, дрхтавом руком
беше написано „ Љубљена моја Ема“
Гледао сам дуго у овај натпис,
почео је да ми продире кроз тело, снажно ми
је ударало
срце
Осетио сам да горим, видео сам је, видео сам
Ему
била је у белој хаљини, боса дугачких ногу
стајала је на врховима прстију загледана у
даљину
Њене испуцале усне биле су обојене црвеном
бојом
грожђа,
жудео сам, плакао, желећи
да је дохватим, да је додирнем пољубим, неко
чудно
зло вукло ме ка
њој
лепота ме је парала на стотине делова, почех да се
давим у
сопственој страсти
кожа ми је отпадала са лица као пред сунцем,
нисам
могао да је
савладам
ту отровну лепоту
бацих књигу и она паде назад у прашину где
сам је
нашао
стрчао сам са тавана у страху бежећи далеко
од те
књиге, од ње
Она је била његова Ема, његово проклетство,
само
његова
и ничија друга, нико је није могао имати
заробио ју је у том дрхтавом рукопису заувек.
Св. Архангела Михаила
На столу две кубуре стоје,
једна пуна, а једна празна.
Изнад стола на белом зиду
умотана у вео паучине,
икона Св.Архангела Михаила.
За столом седи човек седи сам,
који си можда ти.
Једино светло у овом мраку,
сјај је славске свеће.
Мрачно је и тужно у овој соби
овде се смрт са животом бори.
Коментари