Никол Марковић
Истргнуто из дневника туге
Гледам моје мало дете како раздрагано скакуће около не марећи за
свет, нити за оно што се дешава, нити шта ће бити сутра. Игра
се. Скакуће по травњаку, скупља цветове љубичица, тако невино,
тако драго. Одувек је волела то цвеће. Могла је сатима да га бере
док измишља причице. И овај пут је тако. Дошла је са новом при-
чом док је безуспешно покушавала да похвата сваки цвет, како јој
не би испадао из руку. Гледам је и знам да је морам оставити на
селу са дедом. Ту је безбедније. Она ме гледа њеним малим зеленим
окицама и не сумња шта јој спремам. Не сумња колико поку-
шавам да сакријем сузе, да изгледам срећна. Зар сам почела да
лажем и глумим пред сопственим дететом?
Упорно ме запиткује: “Мама, зашто си тужна?” Покушавам да
сакријем истину, али она и даље наставља својим малим, топлим
дечијим гласом да запиткује милион питања. Некад сам била јако
раздрагана идејом што морам да јој поновим неколико пута исти
одговор, али овај пут имам осећај да понављам због себе, не због
ње. Желим сама да поверујем да је остављам у сигурним рукама,
али тешко ми је. Не, она је ипак најсигурнија поред мене.
Немам избора.
Спрема се рат. Чују се са свих страна свакојаке приче у које
нико не жели да поверује. Не желим да верујем тим причама. Тек
сам почела да живим. Мој муж, моје дете, моја породица – то је
сада најбитније. Не, није ме брига што се од једном сви мрзе. Како
могу? Зар не виде да постоји толико разлога да се воле? Ови људи
су смешни! Ово не може да потраје. Не сме!
Свему је крај. Онај живот који сам знала, ишчекивала, врто-
главо се мења. Како могу да се радујем? Због ње, због себе, због
кога тачно? Она остаје на сигурном, а ја остајем са надом да ће се
ово завршити пре него што и почне.
Враћам се у Сарајево. Град који никад није био мој, али којег
сам заволела због њега. Он је заиста диван човек. Дао ми је све оно
што сам желела у животу – љубав, породицу, разумевање. Сада се
бојим и за њега. Превише се бојим. Црни облаци таме се спуштају
на све нас. Знам, ако почне рат, и њега ће повести и сакрити од
мене. И он је најсигурнији када је са мном.
Осећам се тако слабо, толико слабо да не желим да то прихва-
тим и одбијам признати слабост. Не могу да се помирим са овим
ужурбаним променама. Рат је заиста почео! Све је кренуло наопа-
ко. Каткад се само чујем са њом. Опет ми поставља нека питања
на која немам одговоре. Лажем и кажем да смо добро. Какав грех
ја то чиним и за кога? Пита ме да ли сам добила слику што је деда
сликао. Јесам, срце ми је стало кад сам је видела. Ошишао јој је
дугу коврџаву косу, а није ништа рекао. Само је после објаснио да
није могао да је чешља, да му је изискивало превише труда. Знам,
моја мала девојчица је била тужна, а ја нисам била ту да га зауста-
вим. Није ми чак ни смела рећи да јој је криво, иако сам добро
могла прочитати из њеног гласића да јесте. Покушавала је да ме
поштеди тога, као да је осећала да то једноставно мора урадити,
јер бих и ја попустила. Не би ме разумела.
Време пролази. Ја сам и даље заробљеник у граду и не могу
да побегнем. Не желим. Не смем! Желим да останем близу њега,
желим да одем да будем са њом. Зашто не можемо да будемо сви
заједно? Ово је сулудо.
Последња шанса да одемо из Сарајева. Не знам да ли да при-
станем или не. Осећам се као да ја неког издајем, а опет, да ли, ако
останем, издајем њу? Живим од данас до сутра бојећи се својих
мисли, а не оног што се збива. Другарица ме приморава да крене-
мо да, ето, бар видимо када је последњи лет у који би се могле укр-
цати. Пристајем да кренем само због ње, он ме је наговорио да
морам ићи, да неко од нас мора бити са њом.
Ох, како мрзим ту његову доброту! Зашто мора да буде тако
праведан и добар? Зашто? Остаје да чува посао, пријатеље, не мо-
же да изда државу, пријатеље… А ја и она? Каже да ово ради и због
нас, да се, ако и он оде, онда одричемо свега за шта смо се борили
и стицали нашим трудом и радом. Не интересују ме шта смо сти-
цали, желим да се боримо опет, да кренемо испочетка, али барем
заједно. Како мушкарци знају бити сулуди са својим рационал-
ним размишљањем и осећајем за правду према њиховој логици.
Зашто их нису учили да се прво брину за своју породицу, а не да
се брину за државу, па ће онда они сви заједно да се брину за све
породице? Каква гнусна лаж, зар у то још неко верује? Не верујем
никоме, само желим да се све заврши. Рат никад ником добро ни-
је донео. Ово зујање, шуштање, фијукање ми недозвољава да ве-
рујем да из овог нешто може добро произаћи.
Идемо ка аеродрому, пролазимо поред муслиманских терито-
рија, а ни она ни ја нисмо свесне да се излажемо опасности. Пона-
шамо се као да смо заправо пошле још једном да се прошетамо
кроз град и да упамтимо места на којима смо испијале кафе и
јеле српску шниту. Претећи нас гледају цеви пушака, иза којих
непријатељско око прља наше постојање. Нисмо ми ни свесне шта
радимо. Стигле смо. Око нас људи, сви журе. Искривљене фаце и
намргођени осмеси нам говоре да не може бити горе. Ми се не
спремамо да идемо на летовање. Ова вожња неће бити удобна. И
није била. Стајали смо читаву вечност поређани као животиње у
кланици које чекају судњи час не знајући да ли ће можда неком
срећом њих поштедети. Бојим се! Снага ми долази мислећи на њу
и њене ручице када ме буде загрлила при првом сусрету. Знам,
зато сам у овом авиону. Морам да будем храбра – за њу, за њега,
за себе и нас.
Слетели смо на сигурно. Београд је ту, али некако се не чини као
да доброћудно прима непозване госте. Хаос, пометња. Нисам си-
гурна да ли се и ту иза неког ћошка можда крије неки поглед, нека
претња и немир.
Стигла сам. Била сам у праву, ово је било вредно да је ипак
видим, да сам ту крај ње. Не знам како даље, али важно је да је она
сада са мном. Сада смо бар нас две на сигурном. Он је обећао да
ће доћи и ми га чекамо.
Дошао је и тај дан, вратио нам се. Али, не, не и не! Опет та њего-
ва доброта која стреми ка нечем узвишеном, даљем. Каже да мора
да се врати. Каже да и његов пријатељ има дете, као наше, и да га
није видео месецима. Мора да се врати да га одмени, како би и он
отишао да види своје најмилије. Каже да не сме да буде себичан,
да он добро зна како је то кад неког желиш да видиш, а не можеш.
Знамо и ми како је кад неког кога волиш тако далеко и у сржи
опасности. Како је спавати, или, боље рећи, не спавати ноћима бо-
јећи се и очекујући неки шум, звук метка, који треба да наговести
да смо га заувек изгубиле. Зар он мисли да је то лако? Да је тако
лако живети и стрепети из дана у дан?
Молимо га да остане још један дан са нама, бар још један дан.
Она га моли. По цео дан га грли, а ја не могу да престанем да се
смејем. Сећам се оне проклете изреке да није добро ни бити пре-
више срећан, јер се нешто лоше спрема. Не могу да се зауставим,
смејем се, а осмех није мој. Ја нисам његов власник, јер ми није до
смеха. Он одлази, а ја се смејем. Није то срећа, нисам то ја. И она
се смеје са мном. Сви смо неприродно срећни. Сви га молимо да
не иде. Сви имамо тај предосећај да је ово последњи пут да смо
заједно. Он је тако тврдоглав, неће да слуша. Зашто не жели да нас
бар овај пут послуша? Његов проклети мушки понос!
Отишао је. Није нас послушао. Остао је тврдоглав, потпуно
глув за све наше вапаје, обећања, љубав.
Враћам се старој колотечини живота у малом граду. Мрзим
овај народ који ме гледа као странца, као неког ко не заслужује
да буде ту. Осећам срамне погледе разних мушкараца који поку-
шавају љигаво да се набацују без имало срама. Схватам да није ла-
ко бити двадесетшестогодишња жена, а камоли мајка. Захваљујем
Богу и молим га да ми га врати како би отерао ове погледе,
прљавштине и похлепе. Не могу са тим још да се борим, а морам.
Они ме не занимају, ал’ зато сваки дан слушам понављања оних
огавних речи: “Лепа си, пусти нас да ти помогнемо, биће ти
лакше.” Не желим њихову помоћ. Знам са којом ценом долази. Не
желим да је платим, имам превише поштовања према себи, својој
кћерци и њему. Људи су гадни и то све више схватам.
Петак 20. март 2009.
Питаш се, свеско, одакле нови рукопис на твојим листовима? То
сам ја, она мала девојчица са љубичицама са почетка приче. Про-
нашла сам те сасвим случајно и неочекивано, а нисам ни знала да
постојиш.
Ива Кајганић
Медењак и зрно
Медењак је једном рекао да имам најлепше образе на целом све-ту.
И да миришу на кисело млеко и руже. Али, да кренемо од почетка.
Негде далеко, у земљи Пегуљица и Пегала, живело је једно зрно.
То наизглед беше сасвим обично зрно, малено и округло. Волело
је да се ишчуђава и трепће својим бистрим окицама кад се збуни.
Или, рецимо, да стоји на једној нози верујући да сви имају космос
место срца. Али, оно је, за разлику од свих других зрна, веровало
да ће наћи пеге које ће моћи да љуби. И ту своју наду носило је
свуда са собом, као колаче од бадема и меда, нудећи их свима који
желе да пробају и враћајући их у плетену корпу пред навалом
подсмеха и неразумевања.
Живело је зрно и сањало, јер живљење и сањање су увек ишли
заједно, да распростре своје чуперке по нечијим образима. Да се
загрцне од смеха док је посматрају те чоколадне очи и да понекад,
сасвим случајно, заспи у њима. Да загњури главу у ту косу боје
земље – или можда коре дрвећа? – и да осети мирис ораха, опор и
сладуњав, док се увлачи у ноздрве и претвара у звук. Да заједно
мрве пољупце које ветар не може однети. Да котрљају те прашња-
ве, црвенкасте грудве настале од усана, једнако сочне, али и пос-
тојане, дајући им љуштуру вечности. Хтело је да своју пеголију
(то је онај мали простор између усана и образа) прислони уз
његов нос и осети топлину шумских борова. Пробуђени комадић
детињства који се утискује у оног ко га љуби. Да се смањи сасвим
и буде мрва која почива на длану, као зрно кафе, које воли да
га неко њушка и премешта лагано од усана до шака и назад. Да
пољупцима сакупља са његових трепавица лешнике и кестење,
које је до јуче било на дрвећу. Да их ставља у крило, без обзира на
број и облик, не би ли их сачувало од заборава. Сањало је да милује
то детиње лице, можда од трешања. Његове очи препуне живота
траже мед у сваком бићу. Ослушкују унутар себе, присећају се
онога што још не знају. Гладне неба, дижу Вавилон. И плачу тако
да их нико не види.
Тако се зрно учило чекању и постајало непрегледна њива која
вапи за кишом и сунцем. Тражи да је ору. Претвара се у осећај.
Пуна жудње, захвална што уопште постоји. Чак су се и мисли тад
сејале саме од себе. Окретале главу једна другој. Требало је чупати
сумњу, али не може без крви, без очајања. Ожиљци од снова су се
напрасно отварали. Нико није био крив. Самоће је било много.
Коме показати тугу? Спирало се све сузама оног који верује. Об-
ликовало љубављу. Мекшало стрпљењем. Изнова и изнова. Зрно
је нестајало у молитви, дотицало земљу и небо, замењујући корак
летом. Губило себе у незнању и горчини. Враћало се кад сасвим
изгуби траг. Утеху пило из једног јединог сна. Трчати по жбуњу,
љубити грање и потоке, удисати истину, иако понекад боли, све
док нека зрела мушмула не падне у тај исти поток.
Зрно је то вече седело на крошњи покушавајући да помирише
ваздух и да смисли још неки важан цитат. Медењак је пролазио
поред размишљајући, загледан негде, као да су речи просуте по
путу. Но, за трен је скренуо поглед и угледао нешто малено на
дрвету. Зрно је осетило комешање, погледало доле. Приближио се,
заинтересован. Видело је неке миле очи како љубопитљиво посма-
трају. Био је то најдубљи и најнеобичнији поглед. Као наличје соп-
ствене душе. Кад је Медењак угледао те образе, нешто се проме-
нило у њему, а да тога није био потпуно свестан. Били су огромни
као кнедле и једноставни, без шећера. Округли и савршени попут
бескраја. Ту мекоћу је носио у себи целог живота и није знао како
да је именује. Зрно је гледало и није могло да верује. Како неко
толико личи на лане? Можда би то могао бити Медењак? Питало
га је, устрептало, али и прилично смело: “Хеј, може ли да се стане
у љуску кикирикија?” Ћутао је, али му није пуно требало да одго-
вори: “Само ако схватиш филозофију коштуњавог воћа.” Зрно се
слатко насмејало. “Добро, је л’ смем ја тебе нешто да питам, девој-
чурку, мада се не познајемо?”, рече Медењак. Климнуло је главом
у знак одобравања. “Да ли је могуће рогачу дати мирис прашуме?”
Зрно је скочило не скрећући поглед, пришло му и нежно изусти-
ло: “Мораш прво познавати његов прави мирис.” Те ноћи су поку-
шавали да намажу читав свој живот на један комад времена и да
понуде оног другог. Да схвате приче сачињене од радозналости и
тишине и да одговор замене питањем, јер једино тако може.
Загрљени, умивени чежњом, шетају. Свуда је камење које ћути,
али нема мира. Не још. Посрћу и застају. И трагају за опроштајима
који ће тек доћи.
(Прва награда часописа Људи говоре на конкурсу објављеном 2010.
у двоброју 8/9 за најбољу причу средњошколаца)
Mарија Ставретовић
То је моја земља
Прошлог лета, у Петровцу на мору, дечак из Русије ме је питао
из које сам земље. Рекла сам му да сам из Србије, најлепше земље
на свету.
– Шта је то што је чини најлепшом? – упитао ме је.
Тада сам започела причу о Србији.
– То је земља која има златну равницу, зелена брда и високе
снежне планине.
У златној равници живе распевани људи који производе храну
за све нас. Златно жито заливају Дунав и Тиса.
Највећа европска река Дунав среће се са реком Савом и у том
загрљају се развија мој завичај, Београд.
Јужније је брдовита и зелена Шумадија, коју красе малине, шљи-
ве, богате ношње, весео народ и као море велика река Морава.
На самом југу је Косово, колевка мога народа, где најстарије црк-
ве и манастири чувају српску историју.
Ми, Срби, увек смо се борили за слободу. Веома смо музикалан
и распеван народ. Имамо светски познату кухињу и поносни смо
на фреске наших бројних цркава и манастира, који су најлепши
украс Србије.
Мали Рус ми је рекао да га моја прича подсећа на његову земљу
и да ће следећи пут сигурно доћи у Србију. Ја сам тек тада схвати-
ла колико волим своју земљу и колико сам поносна на њу!
(Прва награда часописа Људи говоре на конкурсу за најбољу причу
ученика основне школе, објављеном 2010. у двоброју 8/9)
Mарија Ставретовић
Ка невином литерарно инспирисаном срцу наше отаџбине
Са господином Зораном Младеновићем из Монтреала, колекци-
онаром слика и књига и покровитељем награда за књижевне ра-
дове младих српских писаца, разговарамо у Редакцији часописа
Људи говоре у Торонту.
Чудесни су путеви познанства међу људима, а још чудеснији из-
међу уредника часописа и читалаца, будућих сарадника. Колек-
ционара уметности, Зорана Младеновића из Монтреала, упоз-
нали смо преко часописа и нашег сарадника из Балтимора, сли-
кара Богдана Мишчевића, коме смо посветили рубрику “Прича
о уметнику” и објавили 12 репродукција његових слика у дво-
броју 4/5 године 2009.
После повратка у Монтреал јавио нам се колекционар Мла-
деновић и ми смо му послали све бројеве нашег часописа. Умес-
то празних речи похвале, овај веома информисани човек у срп-
ској култури, којој је страсно посвећен, предложио нам је да сва-
ке године објавимо конкурс за младе српске писце, а он ће бити
покровитељ награда.
О господину Зорану Милановићу рећи ћемо још само то да
се у његовим изузетним колекцијама слика и књига, између ос-
талих, што се тиче српске културне прошлости и садашњости,
налазе слике Паје Јовановића, Саве Шумановића, Љубе Попови-
ћа и Владимира Величковића; фототипско издање Мирославље-
вог јеванћеља, сат краља Николе Петровића, а из светске кул-
турне баштине оригинално рукописно издање Виктора Игоа, и
књига за увођење у витешки ред краља Чрлса IV, са орнаменти-
ком знаменитог сликара Франческа де Гоје.
У овом броју објављујемо првонаграђене приче младих лите-
рарних талената са првог нашег конкурса. Награде су добиле:
Mарија Ставретовић из Београда за причу То је моја земља у кон-
куренцији ученика основних школа; Ива Кајганић, такође из
Београда, за причу Медењак и зрно, у средњошколском узрасту;
Никол Марковић из Торонта за причу Истргнуто из дневника
туге, у конкуренцији студената универзитетског узраста. Ову
одлуку донео је Жири у саставу: Предраг Драгић Кијук и Радомир
Батуран, уредници часописа Људи говоре и Зоран Младеновић,
колекционар уметности и покровитељ награда.
Поред новчане награде, која је припала првонаграђенима,
наш часопис објављује у овoм броју и њихове радове.
Успешна реализација конкурса часописа Људи говоре из То-
ронта била је повод да разговарамо с председником Жирија и
покровитељем награда, господином Зораном Младеновићем из
Монтреала.
Људи говоре: Прошлогодишњи конкурс за најбољи књижевни
текст наших младих талената је завршен. Три најуспешнија про-
зна остварерња, у три разлиита узраста, награђена су. Ви сте ини-
цијатор овога конкурса младих писаца и покровитељ новчаних
награда. Који су Ваши мотиви да у овоме свему учествујете?
Веома ми је драго да смо, са Уредништвом часописа Људи говоре,
могли ову идеју да спроведемо у дело. Часопис универзално об-
ухвата естетско, етичко и духовно јединство стваралаштва на
српском језику и писму. То што ми стварамо било би бесмис-
лено да га не остављамо у завет новим генерацијама које следе,
прво, свој таленат, а онда и надграђују и настављају вредна дела
претходних генерација на нашем неисцрпном и вечном путу
стваралаштва, у универзалном смислу. Ми морамо радити на
томе да будуће генерације наставе оно најбоље што су претходне
генерације створиле. Наш Часопис има значајну мисију, а то је
да потомци из српског расејања не забораве, не изгубе свој језик
и писмо. Ако се то икада деси, део одговорности је на нама јер
смо у том случају посадили “дрво без корена”. Да до тога никада
не дође, били су и остали моји мотиви покретања овог конкурса.
ЉГ: Наш часопис улази у четврту годину излажења. Испред нас
је једанаести и дванаести двоброј. Ви нас пратите од почетка.
Какво је ваше мишљење о концепцији часописа и мисији коју
врши у свом народу ма где он живео?
Предивно је да се овакав литерарни концепт родио и да живи
овде на северноамеричком континенту. Импозантно сте успели
да укључите и успоставите сарадничку мрежу као ретко који
часопис. Ваши уредници, сарадници и претплатници су скоро
са свих континената света. Желим и верујем да ће се број прет-
платника временом увећавати, мада сам сигуран да је број чита-
лаца до чијих руку долази часопис Људи говоре многоцифрено
већи од званиног броја, као што се десило и у мом случају.
ЉГ: Имате ли предлоге за будућност нашег часописа?
Желим да видим више гостију из литерарне и ликовне области
под вашим покровитељством, као што је била промоција рома-
на О голманима и бубњарима нашег писца Небојше Радића из
Кембриџа. Један од најзначајнијих утицаја на ширење и очување
нашег језика јесте управо директан контакт с публиком и пре-
зентација наших најбољих духовних и културних остварења. Је-
зик се заборавља ако га не користите и не обнављате, а то се нај-
боље постиже директним контактом са ствараоцима и читањем
вредних дела на свом језику. Такође, потребно је да апелујете на
све читаоце, или бар на оне који слично мисле као ми, да помог-
ну у стручном раду и у организацији културних догађаја. Веро-
ватно вам је потребна и радна и стручна помоћ да бисте могли
успешно да наставите даље, у појединим фазама уређивања ча-
сописа, а не само материјална помоћ, која је и те како важна.
ЉГ: Ваша сарадња са нашим часописом усмерена је ка младима.
Како још можемо деловати на своје потомке у расејању да ос-
тану у српској култури и збивању?
Наша деца, укључујући и мог сина, која живе овде, изложена су
непрекидној језичкој и културној агресији садашњице и темпа
савременог живота. Морамо развити могућност да део неопход-
них, свакодневних информација, неопходних за егзистенцију,
деца добијају и проналазе на нашем језику и писму, кроз модер-
ни систем информисања, као што су, на пример, интернет, днев-
на штампа и други медији. Преко њих им, такође, преносити ин-
формацију о историјским и културним добрима и вредности-
ма које наша нација поседује и даље ствара. Само тако ћемо на-
ше нове генерације заштитити од заборава прошлости свога
народа и уградити у њих традиционалне вредности културе пре-
дака које ће млади искористити за перспективну будућност у
средини у којој настављају да живе.
ЉГ: Шта је следеће у вашим плановима, везаним за часопис
Људи говоре и његов конкурс за младе литерарне таленте?
Желим да наставимо у смеру у ком смо почели: очување српског
језика и писма и њиховог обнављања и ширења у свим узрасти-
ма и местима где млади Срби живе. Предлажем да ове године
распишемо конкурс за младе, који живе у установама за децу
без родитеља, на тему: “Моје најлепше”. Као што сам рекао, ваш
и наш часопис је мост на коме ћемо овога пута поставити путо-
каз ка месту одакле све почиње: невином, литерарно инспири-
саном срцу наше отаџбине.
У Уредништву часописа Људи говоре у Торонту,
На Сретење, Господње 2011. године)