Бистра вода са планинског камена

У време када је Кијук био студент на Филолошком факултету а
Цици, Милорад Павић, био асистент на факултету и тада већ
афирмисани млади књижевник, Павић ми је предложио да по-
разговарам са једним, како је тада рекао, “необичним”, младим
човеком. Радо сам пристала.
И одмах, при првом сусрету било ми је јасно да разговарам
са младићем препуним енергије која је извирала из њега.
Момак, разбарушене косе коју никако није могао да смири,
бистрог, топлог али стаменог погледа, врцао је и скоро се гу-
шио сопственом енергијом а, чинило ми се, није знао ни где јој
је крај, ни почетак. Одмах ми је рекао да хоће да се бави новом
литературом.
И поред тога што ми је одмах било јасно о чему се ту ради,
тада сам му одговорила да, у том случају, није требало да дола-
зи код мене.
Јер, ја сам предавала средњовековну књижевност.
После дугог разговора, прилично напетог, али, који је он ју-
начки издржао, схватио је да се мора почети од почетка, од уте-
мељења у дубокој прошлости историје и културе свога народа.
Бацио се снагом своје младе, неутрошене, енергије на оно
што чини темеље једног народа и једног људског бића.
И тако је почело наше пријатељство које, ево, траје и траје…
Јер, увек, у битним, напетим и преломним тренуцима наше
стварности, Кијук и ја били смо на истом месту. Без договора,
без састајања, мислили смо и осећали исто. То сам препознавала
кроз његове књиге и његово свеукупно ангажовање.
То ми је потврдила и последња Кијукова књига ХРИШЋАН-
СТВО БЕЗ ХРИСТА, коју сам добила од његове породице одмах
по изласку из штампе, а после тако изненадног и трагично пре-
урањеног Кијуковог пресељења, 29. јануара ове године.
Ова књига је потврдила да тек када се, као и Кијук, упутимо
у дубине националног и када вода потече са камена станца, она
носи заиста бистру истину, коју не треба да мутимо, заборавља-
мо или да је се одричемо.
И још нешто, сасвим лично.
Тешко је учитељу сахрањивати ђака, као мајци своје чедо.