03.
Радмила Маринковић

Бистра вода са планинског камена

У време када је Кијук био студент на Филолошком факултету а
Цици, Милорад Павић, био асистент на факултету и тада већ
афирмисани млади књижевник, Павић ми је предложио да по-
разговарам са једним, како је тада рекао, “необичним”, младим
човеком. Радо сам пристала.
И одмах, при првом сусрету било ми је јасно да разговарам
са младићем препуним енергије која је извирала из њега.
Момак, разбарушене косе коју никако није могао да смири,
бистрог, топлог али стаменог погледа, врцао је и скоро се гу-
шио сопственом енергијом а, чинило ми се, није знао ни где јој
је крај, ни почетак. Одмах ми је рекао да хоће да се бави новом
литературом.
И поред тога што ми је одмах било јасно о чему се ту ради,
тада сам му одговорила да, у том случају, није требало да дола-
зи код мене.
Јер, ја сам предавала средњовековну књижевност.
После дугог разговора, прилично напетог, али, који је он ју-
начки издржао, схватио је да се мора почети од почетка, од уте-
мељења у дубокој прошлости историје и културе свога народа.
Бацио се снагом своје младе, неутрошене, енергије на оно
што чини темеље једног народа и једног људског бића.
И тако је почело наше пријатељство које, ево, траје и траје…
Јер, увек, у битним, напетим и преломним тренуцима наше
стварности, Кијук и ја били смо на истом месту. Без договора,
без састајања, мислили смо и осећали исто. То сам препознавала
кроз његове књиге и његово свеукупно ангажовање.
То ми је потврдила и последња Кијукова књига ХРИШЋАН-
СТВО БЕЗ ХРИСТА, коју сам добила од његове породице одмах
по изласку из штампе, а после тако изненадног и трагично пре-
урањеног Кијуковог пресељења, 29. јануара ове године.
Ова књига је потврдила да тек када се, као и Кијук, упутимо
у дубине националног и када вода потече са камена станца, она
носи заиста бистру истину, коју не треба да мутимо, заборавља-
мо или да је се одричемо.
И још нешто, сасвим лично.
Тешко је учитељу сахрањивати ђака, као мајци своје чедо.

Слични текстови


Ђорђе Марковић Кодер
Сан Матере Српске

Борис Лазић
Тихо, тише

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026