14.
Александра Мокрањац

Прилике

Неодређен, кишно-мразни сутон траје од јутра. Сезона је просто таква. Ако и није – боље звучи овако формулисано. У пола четири по подне, укупни утисак још је суморнији.
Град са околином у измаглици хибернира недопустивим за радни дан трзајима полусна. Дуж једног од безброј стамбених блокова, стазом остављеном за приступ интервентним возилима, напредују улични свирачи.
Начувши их из даљине, Илија, навикнут на дораду стварности, понада се свом коначном уласку у ред оних с музичким сновима. За почетак, помислио је, није лоше ни ово, касније, вероватно, стиже прави квалитет.
Убрзо, установи он да је изнова кварно насамарен и тргнут из метеоропатске дремке... Ех, то бар није ништа ново.

Разбеснео би се Илија, само да не свирају тако интонативно тачно... Цигани – музикалнији део популације mainstream културе која се сматра европском; у своја велика достигнућа убрајајући успех затирања преосталог радио-канала класичне музике.

„Роди ме мајко срећна”, ламентује Илија над свима и свиме што вреди, „па ме баци на ђубре”... А тих дана извештај са ђубришта – нимало повољан. Обесхрабрујућ, такорећи. Све и да се изузме натпис: ПРЕБУКИРАНО.

Три прилике под погрдним погледима суграђана тетурају се из садашњег у наредно неразумевање. Ах, колико је пута нешто слично Илија осетио на својој кожи...? Охоло–задригли уредници добростојећих режимских издавачких кућа, после годину-две-три дана лежарине рукописа, одакле вапе најсветлији дамари грешком преживелих са сплава Медузе, а поводом штива које, наравно, нису ни дотакли а камоли прелистали, из познатог тоналитета „сила Бога не моли”, приупитали би га:
„А, о чему се то код вас, заправо, ради?”
„О унутрашњем животу”, одговарао би Илија, навикнут на то да су му права ограничена на евентуално три речи.
„Маните се унутрашњости, сви знамо да се тамо још горе живи, ако ико – онда градски живаљ купује књиге, или носите то у паланачке куће... у неку тамо локалну... Можда постане вашарски хит у... Параћину”.

Нажалост, Илија никад није посетио Параћин, мада не може да замисли да се тамо људи ишта разликују, сигурно има и оваквих и онаквих. Светске метрополе врве протувама и шљамом. По тој логици скрајнута места крију бољи део човечанства.
Ето, и Господ наш из Витлејема...

Il y a des tristeses que je comprеndrais plus tard, постоје туге које ћу разумети касније, сетио би се тада Илија некад негде прочитаног. Изгубљени аутор није обећавао немогуће. Напротив. Нудио је неизбежно. Стога вероватно и упамћен, макар кроз цитат.

Трикови, најпоузданији метод опстанка, против урођене хладноће ситуираних житеља (genius seculi), налажу Илији превентивно огртање околишним мислима. Прибегава им радо, ескивирајући чињенично стање асоцијација које код посленика културе буде помен унутрашњег живота.
Захваљујући истеку ауторских права, самопрокламовани заштитници националног блага баве се бар класицима. И то је нека утеха.
Бити мудар и сачекати седамдесету годишњицу, или само педесетогодишњицу упокојења. У Илијином случају – сопственог.
Трпен–спасен. Куд год да се крене...

Док крајичком ока иза прозорског стакла испраћа три прилике огуглале на погрде, Илија примећује да све већи део стварности прелази у метафору, остатку равнодушног света потребну за неометано малограђански продужетак бесмисла, безочно сматран животом... Сада кад су сведени на нејасан обрис, престаје да се пита докле ли би доспели, да је само имао ко да их школује, као њега. Отрежњује се полако. Одувек полетно спреман на опијање могућностима.

Безгранично захвалан родитељима који су му пружили образовање као пут до узрастања у недокучиву именицу човек, пре свега тврдњом да је као такав већ рођен... Од те премисе до познавања разноврсних пребогатих форми Јудиног пољупца, посебно место у жестокој конкуренцији Илијиних догодовштина осигурала је недавна пријатељска констатација: „Али, ако ти изађе друга књига, имаћеш објављеног колико и ја”. Изговорено тоном као да се по себи разуме да би то био заокрет судбине, најнеумеснији могућ.

Шта, дакле, он има да пружи мање срећнима од себе, толико пута љубљен? У сврхе вечито откриване постфестум.

Боље да не постоји комуникација између различитих слојева становништва: да им је којим случајем ишао у сусрет, пао би у искушење да тројицу талентованих музичара поздрави најчуднијим од свих поздрава, варка је то што мислите... да је имао ко да вам помогне... Овде се ионако разликују само облици понижења.

Бојати се, макар и неизговорена – тежина истине сведочила би довољно кроз његов полууморен поглед, од којег апсолутни слух, крцат залихама скривених предности, нема моћ да (се) одбрани.

Слични текстови


Горан Петровић
СВРХА ПУТОВАЊА: ЗАДОВОЉСТВО

Сава Смертни Бердецки
Повратак кући црној

Небојша Радић
Тако је говорио Чучковић

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026