Бајка о једном певачу

Једног дана сам седео испред храма божје сузе у Балбеку и слушао
цврчке како безбрижно певају у крошњи чемпреса, кад је на дво-
грбој бактријској камили из правца југа наишао младић са бала-
лајком о рамену. Кад је пришао сасвим близу безазлено ми се на-
смешио, а онда сишао с камиле и сео поред мене. И као да се зна-
мо годинама, рекао бих и вековима, младић је тужно уздахнуо, а
онда почео да прича.
– Драги пријатељу – рекао је – после свега што ми се догодило, не
могу вам поуздано рећи да ли се ово што ћу вам испричати заиста
и догодило. Тачније, да ли се то догодило мени или неком другом
човеку који је живео уместо мене. Другим речима, не знам да ли
сам уопште и живео.
Дакле, ако сам постојао или ако још постојим, онда ми је име
Ашуг-Кериб и долазим из Самарканда. А моје муке су почеле оног
дана кад сам срео Алму.
Алма (бал-ма или суза која плаче) је, то ми можете веровати,
била најлепша девојка под сунцем, а ја сам био најбољи песник
у Самарканду. И као што погађате, љубавни пламен је захватио
моје срце и грејао ми душу.
А онда је до мене стигла потресна вест – Алма се удала!
‘Отишла је у Кордобу’, рекли су ми, ‘и биће шеста жена калифа
ал-Гизе.’ Учинило ми се да сам тог тренутка видео смрт, али сам
се брзо прибрао и донео спасоносну одлуку – оставио сам Самар-
канд и чврсто решен да је нађем, пошао у Кордобу. Нисам међутим
ни слутио како ће тај пут бити дуг и туробан.
Најпре сам стигао у Шираз, где сам срео славног песника и
астронома Хајама и испричао му несрећу која ме је задесила. Он
ме је пажљиво слушао, а кад сам завршио, ево шта ми је рекао.
‘Колико ја знам’, рекао је Хајам, ‘раздаљина између две звезде
је мања од раздаљине између два срца. Дакле, твоја патња је уза-
лудна. Али пошто је Алма, како кажеш, била тако лепа, онда ти
Ашуг-Керибе можеш с правом да будеш поносан на лепоту своје
патње, достојне најбољег песника из Самарканда.’
– Хајамове речи сам схватио као утеху, а онда напустио Шираз.
Пошао сам у Палестину с намером да се у некој од палестинских
лука укрцам на лађу која би ме одвела у Кордобу, али ме ускоро
задесила нова несрећа.
У Палестини се наиме водио крвави рат између хришћана и
сарацена око њихове свете земље, а ја то нисам знао. И само што
сам стигао у Газу пресрели су ме неки разбојници и без речи
објашњења ме стрпали у тамницу. Покушао сам да им објасним
да сам припадник Заратустрине вере и да њихов рат уопште не
разумем, а они су ми рекли да је много паметније да језик држим
за зубима.
Међу затвореницима који су, без разлике, били суров и мени
стран свет, издвојио бих једног човека чија се судбина на чудан
начин испреплела са мојом.
‘Ја сам из Сахаре’, рекао је ал-Корта, како се човек звао, ‘из по-
носног племена Туарега. Кад сам схватио да су арапски бедуини
сабљом убедили моје претке да прихвате њихову веру, срушио
сам џамију у Фесу и пошао у свет. На обалама Црвеног мора сам
наишао на Кармаћане који су тврдили да је пророк био лажов и
да је свет створио шејтан а не алах. Придружио сам им се, а кад је
калиф из Багдада ухватио нашег вођу и погубио га, ми смо у знак
освете опљачкали Меку и са собом однели црни камен. Бацили
смо га у срце пустиње и војници багдадског калифа су га нашли
тек двадесет година касније.
Убрзо сам међутим схватио да нисам ни разбојник ни убица
и да сам најјачи кад ратујем сам. Отишао сам у Персију где сам
се борио против имама ал-Сабаха, зато што је био тиранин, али
и против разбојника који су пљачкали његове караване. А кад су
стигли ови бедуини са крстом у једној и сабљом у другој руци,
дошао сам у Палестину. У бици на једној пурпурној реци су ме
ухватили и тако сам доспео у тамницу.
‘Толико о мени’, рекао је ал-Корта. ‘А ти си, кажеш, пошао у
Кордобу’, додао је, ‘и превалићеш толики пут због жене. Ја нећу да
те убеђујем да је то лудост, иако савршено знам да љубав не пос-
тоји. Али ово морам да ти кажем…
У овој истој тамници живот је провео и Самсон, велики јунак
из Феникије. Кад је напустио Балбек где је годину дана провео као
Алелуја тј. онај који доноси светлост, оставио је своју љубавницу
Астарту и пошао у свет. Лутао је од града до града и летео од жене
до жене, а онда стигао у Газу и срео Далилу.
И знаш ли шта му је урадила та кучка? Док је спавао у њеном
наручју, одсекла му је косу, која је била извор његове снаге. Фили-
стејци су му онда извадили очи и бацили га у тамницу, где је
окретао точак и млео филистејско жито. И тако је ономе који се
није бојао шездесет бедуина и шест лавова истовремено, главе
дошла жена! А ти сад хајде у Кордобу.’
– У тамници у Гази сам провео три године. А на истеку треће го-
дине до нас је допрла вест да су хришћани недалеко од Газе прет-
рпели тежак пораз и да ће нас у знак одмазде, ускоро погубити.
Идућег јутра су нас извели напоље и својим очима сам видео
како једном по једном одсецају главе. Кад је дошао ред на ал-
Корту он ме погледао и насмејао се. ‘Смрт је тајна’, рекао је, ‘као и
љубав.’ А онда се његова црна глава закотрљала у прашини.
Следећег тренутка блиставо сечиво сабље је полетело према
мом врату. Затворио сам очи, а кад сам их отворио… Седео сам у