Како је настала Катена Мунди

(Од часописа до издавачког подухвата)

Матица исељеника Србије је у то време издавала часопис ЗАВИ-
ЧАЈ, намењен српској дијаспори.Те 1990. године требало је у њему
обележити три века сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Раз-
говарало се о томе у Матици, у кругу интелектуалаца као што су
Никола Милошевић, Предраг Драгић Кијук, Милан Дачовић... А
и мени је ту била “амбасада” кад ми, као новоизабраном дирек-
тору Ибарских новости, нешто затреба у Београду, јер је Дачовић
Краљевчанин. Лако смо се договорили: Кијук је понудио адекват-
не текстове, ја сам прихватио штампу часописа на повећаном
броју страна, Матица ће добити тематски часопис.Мислили смо
да смо тако “завршили посао”.
Кијук је и до тада зрачио својом интелектуалном величином,
ерудицијом, научном и радном енергијом, али смо га сви тек на
овом пројекту стварно упознали. Он је, уз то, био и врстан есе-
јиста, беседник, писац и мислилац, полиглота... Одмах је почео
да нас “затрпава” темама, рукописима и компетентним именима,
тако да смо врло брзо “заборавили” на часопис. Сусрели смо се, за-
право, са његовим двадесетогодишњим истраживачким и вуков-
ским радом на прикупљању аутентичне историјске грађе о Срби-
ма, где год да су се нашли. У једном моменту смо имали утисак да
је и он сам себе изненадио тиме шта у себи носи и шта око себе
има, па и није крио задовољство што му се указала прилика да
то негде изручи. Да, сада већ радимо на књизи. Биће око хиљаду
страна. Већ се клацкамо на страху између велике идеје и малих
могућности. А брдо рукописа и даље расте...
Предраг Драгић је пратио српске сеобе и искушења у пери-
оду од хиљаду година. Сакупљао је све, или готово све што је у
последњих 150 година објављено о судбини народа чија је истори-
ја крвава и мученичка, али и светла и непозната. Истина је, НЕ
ЗНАМО ДОВОЉНО О СЕБИ. Сада је ТО прави мотив који нас
води ка двотомном издању. И нико не помишља да одустане, иако
знамо да ни Матица ни Ибарске новости немају довољно пара за
штампу. Напротив, води нас глад за још којим текстом, има ли
још који неутрални или страни аутор да је писао о српским сеоба-
ма и страдању, треба нам што више таквих мишљења...

А књигу су пуниле студије Владете Јеротића о психологији
Срба номада, запажања Милоша Црњанског о сличности наших
и келтских назива, па низ полемичких текстова о Србији као
новој култури на балканском простору... Међу 260 аутора који
су бележили српске трагове налазе се још: Јован Дучић, Влади-
мир Дедијер, Сима Ћирковић, Добрица Ћосић, Николај Велими-
ровић, Радивоје Пешић, Стојан Новаковић, Иларион Руварац,
али и Артур Еванс, Макс Еренрајх, Анте Павелић, Роберт Лафан,
Едмонд Парис...
Полазни повод је већ давно прошао, ЗАВИЧАЈ је изашао у ре-
довном издању и формату.
Југославија се распада и мирис барута се шири авнојевским
границама. Срби су поново у средишту збивања, за једне као уз-
рок, за друге као последица... Као да не постоји бољи моменат
да се на једном месту покаже ко су Срби, одакле долазе и како су
пролазили кроз векове. А, опет, то исто време не дозвољава “ср-
бовање”, дизање националистичке еуфорије, јер би то покрило
све поштене намере. Танка је нит раздвајања. И баук инфлације
прети да поништи све вредности минулог рада.

2
Није било обесхрабрујућих сугестија, али добронамерних пита-
ња типа “ “знате ли у шта улазите? – јесте. Кијук се, наравно, није
обазирао на то, а ја сам био опседнут садржајем, јер нисам ни
претпостављао ко се све и колико бавио судбином Срба.
Мој проблем је био друге природе: како се појавити у Краље-
ву са тако грандиозном идејом (мада би исто било и у сваком дру-
гом граду у Србији, наравно и у Београду) и како обезбедити сред-
ства за штампу, да не би све пукло као мехур од сапунице. Е, ту је
било две врсте препрека: они који би хтели да помогну – не могу,
а они што могу – имају много “добронамерних” питања. Тад сам
закључио да капитал доноси и страх и да је ту лагодан живот
често само привид. Спас је донео бизнисмен Тома Илић из Сид-
неја, чију дарежљивост и скромност ваља запамтити. Памтим и
поштујем, наравно, и све друге мање и веће домаће донације, али,
с обзиром на “задату тему” – оне су се некако и подразумевале! Не
заборављам ни страхове “у кући” (у Ибарским новостима): шта
ће то нама, потопиће нас дугови, да је то нешто – штампао би
Београд... Страх долази из слабости (свеједно да ли је она мате-
ријалне или менталне природе) и није га (страх) лако игнорисати.
Али, ваљда се по томе и разликујемо. Неко увек понесе већи део
терета, па и ризика.
КАТЕНА МУНДИ, прво издање, изашла је у лето 1992. године,
дакле, две године од договора да “појачамо” часопис. У тај вре-
менски распон стала су сва она добра и лоша питања и страхови,
километри трагања и гомиле писама пријатељима и привредни-
цима да од претеће инфлације отму и оно што ни сами не знају да
ли ће сутра имати. Ни са једне стране нам околности нису ишле
на руку. Осим тога, и сам обим зборника је захтевао понекад и
непредвидиво време за рад. Тај обим књиге и историје је, заправо,
преобиман залогај и за читаве институте, а не за једног човека
или групу алтруиста. Утолико је Кијуков значај и допринос исто-
рији Срба већи. Немерљив. Он је био једна покретна библиотека
и он није умро _он се потрошио у борби за истину о свом народу!

Зборник је изашао као заједничко издање Ибарских новости
и Матице исељеника Србије у тиражу од три хиљаде примерака,
у два тома са по хиљаду страна. Штампан је у штампарији “Слово”
у Краљеву. Наслов се сам наметнуо: српска хроника на светским
веригама. Тако су Латини звали Балкан, па су Вериге дошле у
наслов. И још нешто: да смо овај зборник једноставно назвали
ИСТОРИЈА (какви смо) – мало ко би обратио пажњу на њега.
Те 1992. године КАТЕНА МУНДИ је на 37. Међународном сајму
књига у Београду проглашена издавачким подухватом. Две тре-
ћине тиража је продато у претплати, а преостали део је био пре-
мален да утоли глад за различитим гледањима на српску историју,
и то на једном месту. Било је идеја да се издање понови, али су се
убрзо промениле околности. Често се, у међувремену, појављива-
ло питање на сајмовима или у антикварницама: има ли где да се
нађе КАТЕНА МУНДИ? Оно је, вероватно, и део мотива новом
издавачу да покрене нова издања. Честитам. И било је крајње
време да се неко поново осмели, макар и у много мирнијим окол-
ностима. Мада – никада није било мира кад Србин подигне главу
и проговори о себи. Тако ни ја више нисам био директор Ибар-
ских новости.