Б. Вонгар
Свети Храст
(Читуља)
Недавно сам изгубио пријатеља. Био је можда и више од тога – да-
љи рођак. Његов датум рођења није познат, па ни тачан век; про-
цењује се да је рођен пре више од 600 година. Мој пријатељ, даљи
рођак је био храст. Био је чудо и није никако заслужио такав без-
душан крај.
Сматрало се да је дошао у живот за време Немањића, ничући
из жира на падини при улазу у село Савинац, у долини близу Та-
кова. Људи се нису потрудили да га крсте, ако је уопште било хриш-
ћана у то време.
Укорењен у плодном тлу и храњен сунцем, мој пријатељ је
растао у јак и висок храст. Легенда каже да је,о лутајући кроз Сави-
нац, Свети Сава сео да одмари у његовом хладу и убацио крст у
његов труп да га направи записоо, илити светим дрветом. Једном
годишње, током празника Литије, сељани су долазили до Храста,
певали и славили у зеленом пољу око њега, усред пролећних цве-
това, у нади за плодну годину. Што је јачи био глас верника, већи
су усеви долазили.
Био сам дете кад су ми то причали, а као одрастао сам читао да
то мора да је тако било откад је Посејдон устао из мора и замахнуо
трозубац – чак и пре него што су разапели човека по имену Исус
на крсту.
Оддавно сам већ отишао из села. Као читавој нашој генераци-
ји, речено ми је да будућност лежи у граду – да сељаци морају да
напусте земљу и преселе се у градове, да постану пролетери, ка-
ко је придиковао Карл Маркс. Државни органи нису веровали љу-
дима на селу. Они који нису прешли у градове, бивали су хапше-
ни и осуђени “бунтовници”.
Храст-запис ми је остао у сећању, као што се пас сећа свог ста-
рог господара. Чак и када сам прешао пола света и одлутао у дале-
ку Арнемову земљу у Аустралији.
У Мелвил заливу, да би изградили нови индустријски ком-
плекс и поставили фабрику алуминијума у сред нетакнуте џунгле,
швајцарска корпорација алуминијума је морала да исчупа велико
Баниан дрво. Међутим, локалн абориџини подигоше копља у
одбрани дрвета – и сетих се мог старог пријатеља, Запис храста
тамо у далекој Србији.
Старо Баниан дрво је било свето племену од памтивека, можда
и више од 70.000 година, помажући им да преживе несреће леде-
ног доба. Због протеста, радници на градилиштима су положили
своје алате, а грађевински стручњаци су одлетели у Швајцарску
да раде на новом дизајну за фабрику алуминијума који би омо-
гућио свето Баниан дрво да остане. У одсуству стручњака, 2.000
радника у Мелвил заливу је чекало њихов повратак без одласка
на посао. Када је изградња поново почела, одбор је ставио натпис
на стаблу Баниан дрва “Свето, не узнемиравај”. Моје фотографије
овог натписа се налазе у мојој колекцији фотографија тотема и
руда у музеју Викторија у Мелбурну.
Из Арнемове земље, вратио сам се у Такову да видим Запис
Храст код Савинаца. Великo старо дрво је још увек било тамо, ра-
ђајући неколико стотина килограма жира сваке године. Толики
усев би могао годишње да напуни буре нафте за 20 са 20 земље на
којој је дрво расте. Протеклих векова, овакви храстови су били
чести по локалним селима, њихови жирови користили су за хра-
њење хорда свиња које су мештани извозили за продају по Панон-
ској низији све до Беча. Жир је био далеко кориснији као сточна
храна него трава и житарице које су расле тамо. Становници села
су исто живели од жира. Хранили су се њим после натапања у во-
ди неко време како би се извукла горчина ораха.
После обиласка мог старог пријатеља код Савинца написао
сам књигу “Раки” упоређујући како људи живе искључиво од
земље – у Србији и у Аустралији. Књига је добила добре критике
и награде .
Али храст у Савинцу, који ме је инспирисала да напише „Раки,“
исечен је ове године, 26. јуна 2015., да будем прецизнији. Дрвосе-
ча са његовом тестером је требало око сат времена да уништи
то природно благо које је живело више од 600 година, и рађало
сваке године храну за храњење генерација људи. Дрвосеча је из-
вршио ово варварско дело по крајње игнорантском налогу мини-
стра Зоранe Михајловића, економисте са велиом одговорности…
Запис Храст је жртвован за аутопут до Албаније и Црне Горе.
Опраштајући се од нашег пријатеља, пишем у име свих који
тугују за њим и за губитком цивилизованог знамења и знања.
Соња Бесфорд
Serbian Medieval Cultural Heritage Весне Петковић
“Историја ће бити дарежљива према мени,
јер ја намеравам да је напишем.”
(Винстон Черчил)
“Историја, Стевен рече,
је ноћна мора из које покушавам да се пробудим.”
(Џејмс Џојс, Улисис)
Истина је да историју пишу победници и да се она често знатно
разликује од објективне истине. Истина је такође да је за већину
нас, смртника, историја ноћна мора у којој полуслепи лутамо по-
кушавајући да раздвојимо чињенице од спекулативних машта-
рија и измишљотина такозваних историчара. На овој планети
тешко је наћи нацију која је од ове горке “истине” (ignoramus et
ignorabimus историчара, писаца, новинара и политичара) боло-
вала дуже и теже од српског народа.
Serbian Medieval Cultural Heritage је редак драгуљ који сија
чистим, чињеничним бојама. Читљивом прозом, Весна Петковић
не улази у предграђа чињеница, већ црта прецизну мапу средњо-
вековне Србије са завидном искреношћу и многостраним знањем.
Зато што је текст сажет и спокојан преглед наше баштине, ово је
важна публикација за оне што мисле да знају све и много, као и за
оне што знају да не знају.
Издање је пуно занимљивих детаља и информацијa: од првог
владара организоване српске територије, Вишеслава (768-814) до
Стефана Првовенчаног коме је Папа Хонориус III дао прву титулу
краља 1217; од династије Немањића, краља Стефанa Уроша I
(1223-1277), чија је супруга, краљица Јелена (1236-1314) основала
прву женску школу и прву библиотеку у средњовековној Србији;
краља Милутина (1253-1321), најважнијег српског владара; цара
Душана (1308-1355) и његовог Законика Corpus Iuris Civili. Дина-
стија Немањић је оставила изузетно културно, средњовековно
наслеђе: бројне манастире, цркве, болнице, школе. Петковић не
крије своје научно и обавештено одушевљење за на овом месту
детаљно описану архитектуру неколицине манастира, за њихове
иконе и фреске.
Богата дивним фотoграфијама, ова књига нас обавештава и
инспирише. Ваљало би да је читана надалеко, нависоко, надубоко
и нашироко, и не само међу Србима.
Радован Типсаревић
Како је настала Катена Мунди
(Од часописа до издавачког подухвата)
Матица исељеника Србије је у то време издавала часопис ЗАВИ-
ЧАЈ, намењен српској дијаспори.Те 1990. године требало је у њему
обележити три века сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Раз-
говарало се о томе у Матици, у кругу интелектуалаца као што су
Никола Милошевић, Предраг Драгић Кијук, Милан Дачовић… А
и мени је ту била “амбасада” кад ми, као новоизабраном дирек-
тору Ибарских новости, нешто затреба у Београду, јер је Дачовић
Краљевчанин. Лако смо се договорили: Кијук је понудио адекват-
не текстове, ја сам прихватио штампу часописа на повећаном
броју страна, Матица ће добити тематски часопис.Мислили смо
да смо тако “завршили посао”.
Кијук је и до тада зрачио својом интелектуалном величином,
ерудицијом, научном и радном енергијом, али смо га сви тек на
овом пројекту стварно упознали. Он је, уз то, био и врстан есе-
јиста, беседник, писац и мислилац, полиглота… Одмах је почео
да нас “затрпава” темама, рукописима и компетентним именима,
тако да смо врло брзо “заборавили” на часопис. Сусрели смо се, за-
право, са његовим двадесетогодишњим истраживачким и вуков-
ским радом на прикупљању аутентичне историјске грађе о Срби-
ма, где год да су се нашли. У једном моменту смо имали утисак да
је и он сам себе изненадио тиме шта у себи носи и шта око себе
има, па и није крио задовољство што му се указала прилика да
то негде изручи. Да, сада већ радимо на књизи. Биће око хиљаду
страна. Већ се клацкамо на страху између велике идеје и малих
могућности. А брдо рукописа и даље расте…
Предраг Драгић је пратио српске сеобе и искушења у пери-
оду од хиљаду година. Сакупљао је све, или готово све што је у
последњих 150 година објављено о судбини народа чија је истори-
ја крвава и мученичка, али и светла и непозната. Истина је, НЕ
ЗНАМО ДОВОЉНО О СЕБИ. Сада је ТО прави мотив који нас
води ка двотомном издању. И нико не помишља да одустане, иако
знамо да ни Матица ни Ибарске новости немају довољно пара за
штампу. Напротив, води нас глад за још којим текстом, има ли
још који неутрални или страни аутор да је писао о српским сеоба-
ма и страдању, треба нам што више таквих мишљења…
А књигу су пуниле студије Владете Јеротића о психологији
Срба номада, запажања Милоша Црњанског о сличности наших
и келтских назива, па низ полемичких текстова о Србији као
новој култури на балканском простору… Међу 260 аутора који
су бележили српске трагове налазе се још: Јован Дучић, Влади-
мир Дедијер, Сима Ћирковић, Добрица Ћосић, Николај Велими-
ровић, Радивоје Пешић, Стојан Новаковић, Иларион Руварац,
али и Артур Еванс, Макс Еренрајх, Анте Павелић, Роберт Лафан,
Едмонд Парис…
Полазни повод је већ давно прошао, ЗАВИЧАЈ је изашао у ре-
довном издању и формату.
Југославија се распада и мирис барута се шири авнојевским
границама. Срби су поново у средишту збивања, за једне као уз-
рок, за друге као последица… Као да не постоји бољи моменат
да се на једном месту покаже ко су Срби, одакле долазе и како су
пролазили кроз векове. А, опет, то исто време не дозвољава “ср-
бовање”, дизање националистичке еуфорије, јер би то покрило
све поштене намере. Танка је нит раздвајања. И баук инфлације
прети да поништи све вредности минулог рада.
2
Није било обесхрабрујућих сугестија, али добронамерних пита-
ња типа “ “знате ли у шта улазите? – јесте. Кијук се, наравно, није
обазирао на то, а ја сам био опседнут садржајем, јер нисам ни
претпостављао ко се све и колико бавио судбином Срба.
Мој проблем је био друге природе: како се појавити у Краље-
ву са тако грандиозном идејом (мада би исто било и у сваком дру-
гом граду у Србији, наравно и у Београду) и како обезбедити сред-
ства за штампу, да не би све пукло као мехур од сапунице. Е, ту је
било две врсте препрека: они који би хтели да помогну – не могу,
а они што могу – имају много “добронамерних” питања. Тад сам
закључио да капитал доноси и страх и да је ту лагодан живот
често само привид. Спас је донео бизнисмен Тома Илић из Сид-
неја, чију дарежљивост и скромност ваља запамтити. Памтим и
поштујем, наравно, и све друге мање и веће домаће донације, али,
с обзиром на “задату тему” – оне су се некако и подразумевале! Не
заборављам ни страхове “у кући” (у Ибарским новостима): шта
ће то нама, потопиће нас дугови, да је то нешто – штампао би
Београд… Страх долази из слабости (свеједно да ли је она мате-
ријалне или менталне природе) и није га (страх) лако игнорисати.
Али, ваљда се по томе и разликујемо. Неко увек понесе већи део
терета, па и ризика.
КАТЕНА МУНДИ, прво издање, изашла је у лето 1992. године,
дакле, две године од договора да “појачамо” часопис. У тај вре-
менски распон стала су сва она добра и лоша питања и страхови,
километри трагања и гомиле писама пријатељима и привредни-
цима да од претеће инфлације отму и оно што ни сами не знају да
ли ће сутра имати. Ни са једне стране нам околности нису ишле
на руку. Осим тога, и сам обим зборника је захтевао понекад и
непредвидиво време за рад. Тај обим књиге и историје је, заправо,
преобиман залогај и за читаве институте, а не за једног човека
или групу алтруиста. Утолико је Кијуков значај и допринос исто-
рији Срба већи. Немерљив. Он је био једна покретна библиотека
и он није умро _он се потрошио у борби за истину о свом народу!
Зборник је изашао као заједничко издање Ибарских новости
и Матице исељеника Србије у тиражу од три хиљаде примерака,
у два тома са по хиљаду страна. Штампан је у штампарији “Слово”
у Краљеву. Наслов се сам наметнуо: српска хроника на светским
веригама. Тако су Латини звали Балкан, па су Вериге дошле у
наслов. И још нешто: да смо овај зборник једноставно назвали
ИСТОРИЈА (какви смо) – мало ко би обратио пажњу на њега.
Те 1992. године КАТЕНА МУНДИ је на 37. Међународном сајму
књига у Београду проглашена издавачким подухватом. Две тре-
ћине тиража је продато у претплати, а преостали део је био пре-
мален да утоли глад за различитим гледањима на српску историју,
и то на једном месту. Било је идеја да се издање понови, али су се
убрзо промениле околности. Често се, у међувремену, појављива-
ло питање на сајмовима или у антикварницама: има ли где да се
нађе КАТЕНА МУНДИ? Оно је, вероватно, и део мотива новом
издавачу да покрене нова издања. Честитам. И било је крајње
време да се неко поново осмели, макар и у много мирнијим окол-
ностима. Мада – никада није било мира кад Србин подигне главу
и проговори о себи. Тако ни ја више нисам био директор Ибар-
ских новости.
Владимир Аркадијевич Чугунов
Химна српском народу
Нисам толико наиван човек да не знам како први утисак често
бива варљив, па ипак, немам снаге да га прећутим…
Историја Србије, као уосталом, и Русије, многострадална је
(извињавам се за овај устаљени израз). Догађаји, судбоносни за
Европу и цео свет, почињали су управо ту, у Србији, и то не јед-
ном; довољно је поменути само један од разлога за почетак Пр-
вог светског рата. Но, не бих сада о томе… Просто имам неиздр-
живу жељу да испевам хвалоспев братском народу. Да срочим
химну “првој љубави”, јер је први утисак мог боравка у Србији
веома налик на оно силовито, свакој младости познато осећање…
Пре поласка на Међународни београдски сајам књига, у са-
ставу руске делегације издавача, у којој сам од издавача једино ја
био и писац, на сајму књига у Москви упознао сам председника
Асоцијације издавача Русије (АСКИ), Константина Васиљевича
Чеченева. Ове године сајам у Москви је, због санкција, био све-
ден на један павиљон. Европа (о Америци већ и не говорим), би-
ла је представљена само појединцима. Православни издавачи
овога пута нису уопште учествовали. Од почетка свог постоја-
ња (а ја памтим његов почетни обим), сајам никада није изгледао
скромније. Али први пут је сада, (и то захваљујући санкција-
ма), организован «Празник словенске књиге». Сазнао сам да је
позив Асоцијације издавача Русије био упућен издавачима из
Пољске, Бугарске, Србије, Хрватске, Словеније, Украјине, Бело-
русије, као и издавачима земаља са великим делом руског жив-
ља: Латвије, Естоније, Узбекистана, Молдавије. На сајму је ор-
ганизован округли сто и заједнички штанд, на коме, истине
ради, није било књига из Украјине, Пољске, Чешке… И друге
словенске земље биле су доста скромно представљене (присти-
гли су само мали приватни издавачи, који не зависе од донација
државе). Једино је Србија била представљена у пуном обиму!
Као и прошле године дошао је Генерални секретар Удружења
издавача и књижара Србије, господин Вук Вукићевић.
То сам све запазио непосредно пред пут.
За Србију, за разлику од других европских земаља, није по-
требна виза, чак ни позив, довољно је да кажете циљ посете, а то
је овога пута био београдски сајам књига.
Да београдски сајам по обиму и организацији превазилази
московски, начуо сам у кулоарима за време округлог стола, али
нисам томе придавао значаја. Како може, мислио сам, бити већи
од московског сајма, који финансира не баш сиромашна држава
(судећи по трошковима за олимпијаду у Сочију), сајам у некој
не баш богатој Србији, двадесет пута мањој по броју становника
(не говорим о територији)? Која има само неких седам милиона
становника? И како може Београд, који има два милиона ста-
новника, да се пореди са огромном Москвом?
И, шта се десило!…
Међутим, идемо редом…
То је био мој други одлазак на неки европски сајам књига.
Први је био прошле године, када сам ишао на један од највећих
сајмова на свету који се одржава у Франкфурту на Мајни; такође
сам био у саставу делегације Асоцијације издавача. Обим и орга-
низација су свакако били импресивни, у поређењу са овим сај-
мом московски је изгледао бедно. То је разумљиво, ради се о књи-
гама, а не о олимпијади у Сочију или предстојећем првенству
света у фудбалу 2018. Не знам коме то одговара, али покушај да
се једна од земаља у свету у којој се највише читало претвори
у искључиво спортску, жељну само хлеба и игара, из мог угла
гледано, очевидан је. Чак и Европа, са којом смо до скоро насто-
јали да се равнамо, далеко је од тога да буде искључиво спортски
орјентисана. Следећа “Година литературе”, на пример, обележе-
на је смањењем на милион рубаља регионалних државних гран-
това, намењених за подршку домаћим издавачима. И до тада им
је са господског стола падало само четири милиона, у сваком
случају, у родној Нижњегородској губернији ( не области, јер
њоме управља губернатор), која је далеко од сиромашне, за 2015.
годину је планирано три милиона. И поред огромних средстава
која се издвајају за одржавање хокејашког клуба „Торпедо“. То је
зато што је писце могуће држати у запећку, а хокејаше само про-
бајте…. један ударац – и отишао је у иностранство. Зна се шта је
то “златни пак” у односу на тамо неку “сиву књижевност”…
Све ово изгледа жалосно, посебно на данашњем таласу обно-
ве патриотизма, јер се он у првом реду изражава речима. Довољ-
но је само једном саслушати, на пример, ватрени говор Алексан-
дра Проханова, који би многи, чак веома многи у Русији разуме-
ли… Такве речи не изговарају се олако, иза њих стоји судбина
великог писца и човека. Али, очигледно они којима је поверено
свето дело размишљају другачије. Заиста, ко је Проханов у по-
ређењу са на пример, Овечкиним? Овог другог већ и Обама зна,
а ко је од америчких председника чуо за некога тамо Прохано-
ва? И?.. Можемо ли замислити истога тога Проханова како је
отишао у Канаду или у Америку да гради књижевну каријеру,
а затим се вратио да подиже из рушевина домаћу књижевност?
То је просто смешно, другови нова господо! Тим пре што су
такви као Овечкин сада наши хероји. У књижевности такође…
Па, можда је заиста само у здравом телу здрав дух, опростите,
али већ боли, и опростите, заудара од овог духа. Слажем се, и
у совјетско време спорту се поклањала велика пажња, само за
разлику од мишљења многоуваженог Владислава Третјака, ве-
рујем да сам хокеј није цела “руска идеја”, о којој је он темпера-
ментно говорио после победе на светском првенству 2012, при
сусрету са В. В. Путином. Готово да је претио: “Каква је још руска
идеја потребна? Ово је та идеја, Владимире Владимировичу, ево
је!” А на следећем светском првенству су се обрукали. На жалост,
“руска идеја” по Владиславу Третјаку није заживела. А и зашто
ударати по обичним људима као по паку, питање је са којим су
се носили велики умови Русије, почевши од Достојевског, (ако не
рачунамо монаха Филофеја са његовим озлоглашеним “Трећим
Римом”), и завршивши са Иваном Иљиним, који су своје схва-
тање изразили задивљујућим речима:
“Како не би наша историјска несрећа и страдање били велики,
ми смо обавезни да будемо независни а не да пузимо пред дру-
гима; стварати а не позајмљивати, молити се Богу а не подра-
жавати суседе, тражити руску визију, руске садржаје и руске
форме, а не растурати се на делове и окупљати се око измишље-
ног сиромаштва. Ми нисмо Западу ни ученици ни учитељи. Ми
смо Божји ученици и учитељи сами себи. Пред нама је задатак:
градити руску самобитну културу – из руског срца, са руским
погледом на свет, у руској слободи, откривајући руску стварност.
У томе је смисао руске идеје.”
И то, да је цео Совјетски Савез седео пред екранима у време
хокејашких мечева, јесте дубока заблуда. Наша породица, на
пример, била је тада петочлана, а само двоје, укључујући и мене,
страственог љубитеља књига и страственог књишког мољца, гле-
дало је хокеј. Док је Шолохова знала цела земља! Можда га нису
сви читали, али сви су гледали филм “Тихи Дон”. Разумљиво, већ
Виктора Астафјева, Константина Воробјева, Јурија Бондарева,
Василија Бјелова, Валентина Распућина, није свако читао. При-
ближно је био исти однос њихових читалаца као и гледалаца
хокеја, и тада, како сам већ напоменуо, ми смо сматрани једном
од земаља у свету у којој се највише читало.
Као што је познато, много се види кроз поређења. И нисам ја
случајно, пре извођења химне српском народу, направио овако
дугачак, (не предугачак, надам се), као при трчању на дуге стазе,
увод.
Обимом Сајма књига у Франкфурту, понављам, био сам им-
пресиониран, али, београдски сајам је тај који ме побудио да на-
пишем химну целом српском народу!
Полетели смо са Шереметјева по хладноћи од седам степени
– из Нижњега смо кренули на четрнаест степени. Јутро је било ве-
личанствено. У нашој делегацији било је једанаест људи, географ-
ски: Москва, Санкт Петерсбург, Нижњи Новгород, Волгоград,
Чебаксариј, Јекатеринбург. Пре уласка у авион разменили смо ви-
зит-карте, ново путовање доноси нова познанства. По плану, на
београдском аеродрому сачекаће нас кола амбасаде РФ. Стрели-
це часовника померили смо уназад, јер је временска разлика Мо-
сква-Београд два сата, и ми смо је убрзо осетили…