Б. Вонгар
Свети Храст
(Читуља)
Недавно сам изгубио пријатеља. Био је можда и више од тога – да-
љи рођак. Његов датум рођења није познат, па ни тачан век; про-
цењује се да је рођен пре више од 600 година. Мој пријатељ, даљи
рођак је био храст. Био је чудо и није никако заслужио такав без-
душан крај.
Сматрало се да је дошао у живот за време Немањића, ничући
из жира на падини при улазу у село Савинац, у долини близу Та-
кова. Људи се нису потрудили да га крсте, ако је уопште било хриш-
ћана у то време.
Укорењен у плодном тлу и храњен сунцем, мој пријатељ је
растао у јак и висок храст. Легенда каже да је,о лутајући кроз Сави-
нац, Свети Сава сео да одмари у његовом хладу и убацио крст у
његов труп да га направи записоо, илити светим дрветом. Једном
годишње, током празника Литије, сељани су долазили до Храста,
певали и славили у зеленом пољу око њега, усред пролећних цве-
това, у нади за плодну годину. Што је јачи био глас верника, већи
су усеви долазили.
Био сам дете кад су ми то причали, а као одрастао сам читао да
то мора да је тако било откад је Посејдон устао из мора и замахнуо
трозубац – чак и пре него што су разапели човека по имену Исус
на крсту.
Оддавно сам већ отишао из села. Као читавој нашој генераци-
ји, речено ми је да будућност лежи у граду - да сељаци морају да
напусте земљу и преселе се у градове, да постану пролетери, ка-
ко је придиковао Карл Маркс. Државни органи нису веровали љу-
дима на селу. Они који нису прешли у градове, бивали су хапше-
ни и осуђени "бунтовници".
Храст-запис ми је остао у сећању, као што се пас сећа свог ста-
рог господара. Чак и када сам прешао пола света и одлутао у дале-
ку Арнемову земљу у Аустралији.
У Мелвил заливу, да би изградили нови индустријски ком-
плекс и поставили фабрику алуминијума у сред нетакнуте џунгле,
швајцарска корпорација алуминијума је морала да исчупа велико
Баниан дрво. Међутим, локалн абориџини подигоше копља у
одбрани дрвета – и сетих се мог старог пријатеља, Запис храста
тамо у далекој Србији.
Старо Баниан дрво је било свето племену од памтивека, можда
и више од 70.000 година, помажући им да преживе несреће леде-
ног доба. Због протеста, радници на градилиштима су положили
своје алате, а грађевински стручњаци су одлетели у Швајцарску
да раде на новом дизајну за фабрику алуминијума који би омо-
гућио свето Баниан дрво да остане. У одсуству стручњака, 2.000
радника у Мелвил заливу је чекало њихов повратак без одласка
на посао. Када је изградња поново почела, одбор је ставио натпис
на стаблу Баниан дрва “Свето, не узнемиравај”. Моје фотографије
овог натписа се налазе у мојој колекцији фотографија тотема и
руда у музеју Викторија у Мелбурну.
Из Арнемове земље, вратио сам се у Такову да видим Запис
Храст код Савинаца. Великo старо дрво је још увек било тамо, ра-
ђајући неколико стотина килограма жира сваке године. Толики
усев би могао годишње да напуни буре нафте за 20 са 20 земље на
којој је дрво расте. Протеклих векова, овакви храстови су били
чести по локалним селима, њихови жирови користили су за хра-
њење хорда свиња које су мештани извозили за продају по Панон-
ској низији све до Беча. Жир је био далеко кориснији као сточна
храна него трава и житарице које су расле тамо. Становници села
су исто живели од жира. Хранили су се њим после натапања у во-
ди неко време како би се извукла горчина ораха.
После обиласка мог старог пријатеља код Савинца написао
сам књигу “Раки” упоређујући како људи живе искључиво од
земље – у Србији и у Аустралији. Књига је добила добре критике
и награде .
Али храст у Савинцу, који ме је инспирисала да напише „Раки,“
исечен је ове године, 26. јуна 2015., да будем прецизнији. Дрвосе-
ча са његовом тестером је требало око сат времена да уништи
то природно благо које је живело више од 600 година, и рађало
сваке године храну за храњење генерација људи. Дрвосеча је из-
вршио ово варварско дело по крајње игнорантском налогу мини-
стра Зоранe Михајловића, економисте са велиом одговорности...
Запис Храст је жртвован за аутопут до Албаније и Црне Горе.
Опраштајући се од нашег пријатеља, пишем у име свих који
тугују за њим и за губитком цивилизованог знамења и знања.

Коментари