Мирослав Лукић
Кад је сељак сиромашан, читава је земља сиромашна!


Путујем  Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика, а најчешће тзв. Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржавало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала, уздизала и сурвававала. Српско село је вековима било неисцрпни резервоар обнове и српских градова и српске државе. Данас село преживљава – агонију, можда једну од најопаснијих у српској историји?Социолози или политичари, или други онакви или некакви фактори ће покушавати да објасне, али у суштини они – како би убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас нештоп «тупе» преко медија или часописа, у суштини долазе из круга оних који су се уздигли на овај или онај начин из пропадања српског сељаштва. И тачка.
Земља нам је, еј ћорави фактори, - сиромашна зато што је сељак сиромашан!
Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину књига.
Недавно сам чуо једну добру пословицу: «Кад се лопов дружи са попом, онда ће или поп постати лопов или ће лоп постати поп».
Окрените се око себе, отворире четворе очи, путујте, фотографишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите се да су на њима најнепреднији дубари и оструга.
Поново размишљам о изградњи Музеја Немогућег Ратара, којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижевни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу и музеј, а кућа и музеј човека.  Запуштене куће које су се нахериле и срушиле, куће наших дедова и очева оптужују нас немо...Не  слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали последњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један песник српски ту недавно рече:
«Хајдуци,револуционари, политичари и зеленаши никада нису обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!» 
У Београду,  Свети мученици Памфил, Порфирије и други*...  29. фебруара  2016.

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026