Повратак изгубљеног

Први Део: Мој рај

12. Прича
Љубав је заштита без које живимо тињајући, уколико се уопште
и може назвати животом постојање без љубави. Без љубави оту-
пљујемо, скамењујемо се. Има средина у којима се нико никоме
не радује. Нико никога не воли. Не треба далеко отићи да би се
приметио недостатак љубави.
Уђимо у самопослугу: купци задубљени у асортиман на гон-
долама, нико никога не примећује. Милиони дизајнера упињали
су се да те артикле одену у привлачну амбалажу, да привуку ми-
лионе купаца, да људе приволе потрошњи, како би се затим сви
заједно жалили на тегобе потрошачке епохе коју су створили. Ма-
ло њих уочи да склоност потрошњи у индустријској ери произи-
лази из човекове укорењене вазаности за спољни свет.
Човек је чулно биће, његова чула га спајају са светом, он је
преко њих окренут свету. Па и сама свест је понајвише окренута
спољном свету, а знатно мање – осим код духовних бића – уну-
тарњем свом бићу, својој души. Или душама наших ближњих,
које су невидљиве али итекако присутне. Разумљиво је, кад се
то има у виду, што људи зуре у рафове самопослуге, зуре, купују,
дођу кући са колицима пуним хране и ко зна чега још те се онда
питају, чудећи се себи, зашто су се толико оптеретили, и физички,
и новчано, а неуротичари и тугом. Разумљиво је , али исто тако
ваљало би све те рафове и безброј других понуда спољног света –
кабареи, фестивали, кладионице, уличне демонстрације, хероин,
рок музика, коњске трке, аутомобили, мобилни телефони и без-
број тога још – схватити као искушења којима се треба одупре-
ти зарад чистоте сопствене душе. Само ретки појединци схвате
да их испразност нагони да грабе оно чиме се та испразност не
може отклонити. Не жуде они за рибом у конзервама, за торта-
ма у кутијама, за пршутом са Хималаја, они жуде за љубављу, за
прихватањем. Грчевито држање за спољне ствари доноси похле-
пу, незадовољство другима и самим собом, завидљивост, досаду,
такмичарство, опадање интелигенције и стални осећај сирома-
штва, ускраћености, недовољности тренутка у коме постојимо.
Уђимо у метро: путници задубљени у књиге које не читају, за-
дубљени у ништа, у ништа као у нешто, њихов поглед кроз прозор
клизи по мраку подземног тунела. Свако зна да су поред њега
људи. Уместо да буде део заједништва, појединац је престарше-
ни атом који се држи за рукохват, док точкови рулају по шинама
и цвиле на окукама у мраку. Погледи атома никако да се сретну.
Такав сусрет би био двострука крађа. Два уљеза узајамно проди-
ру кроз зенице очију један другоме, у поседе личнога мрака. Те-
гоба. Тескоба. Немају шта да понуде оном другом. Милосрђе је не-
познат појам. Кроз зенице се продире у опустеле домове, који је
требало да буду храмови. Уочава се оскрнављеност тих храмова.
Оскрнавио их је страх од ништавила. Није лако поднети тако
штогод. Побегни у књигу, бежи кроз прозор, у вијугави мрак ту-
нела, у цвиљење точкова метроа, бежи од суочавања са истином.
Одахнуће на тренутак, али на улици је руља која се креће. Улица
је метро који стоји, али у њему људи корачају.
Сведени на кутије зване станови, људи су у затворима. Самима
себи стражари и кључари. Дођу пред затвор на чијим вратима је
исписано њихово име, откључају, закључају, бораве ту, једу, спа-
вају, откључају кад треба да изађу, закључају, провере да ли су за-
кључали и тако стално. Многи су толико навикли да не постоје за
друге људе да их поглед другог човека тргне као чворак заспалу
шуму. Неки су престали да стављају своја имена на плочицама у
заједничком ходнику, толико су изгубили сигурност да постоје.
Уклањају и бројеве станова. Чему бројеви кад их нико не посећује.
Једини посетиоци могу да буду лопови. Зато што пре склонити
бројеве.
Уместо људима, окружују се стварима. Дечије собе претрпане
су играчкама са којима деца не желе да се играју. Одвише су ос-
кудне за дечију машту. Деца их расклопе, у потрази за нечијим
вреднијим у њима. Нема тог вреднијег. Обојена пластика са гла-
вом робота, са пипцима ванземаљца, разне врсте страшила, ту су
и батерије које покрећу очи и мале сијалице разних боја. Једина
игра у којој деца учествују са пуним жаром је кварење играчака,
уништавање идола. Какве год да су, играчке су мртве, деци то
смета, журе да их се ослободе. Плакари су пуни погрешних покло-
на, покварених играчака. Повремено их одрасли растерећују ба-
цањем у канте за смеће кад је ноћ, док деца спавају.
Уистину, играчке не постоје, јер за дете игра не постоји. Само
за одрасле. Дете се наизглед игра. Оно каже “Играм се” док за-
право плови или лети у свом свету. Погледајте пажљиво детињу
удубљеност у пукотину на зиду, његово пипкање те пукотине, о-
душевљење или застрашеност – дечија удубљеност је проучава-
ње, а проучавање није игра. Дете проучава свет у коме се обрело.
Дете постоји као биће које још нису успели да претворе у бројку,
ма колико се социолози и демографи у томе трудили. Играчке су
изговор. Играчке не постоје. Све је озбиљно, јер свет је тајанствен,
озбиљан. Када се највише игра, дете се најмање игра, оно упознаје
себе. Или другу децу, са којом се, наводно игра. Велика је то прича.

17. Прича
Нико ми није причао о блудном сину, о ономе који је био изгуб-
љен, па је нађен, о ономе који је био мртав, па оживео. И да су ми
причали, не бих разумео. Можемо да схватимо само оно кроз шта
мо прошли. Па ни то одмах. И сопствена искуства каткад тума-
чимо тек после много година. Кад се озбиљно замислимо над сво-
јим животом и издвојимо догађаје који су због нечега нама важни,
откријемо да већи део тога што се догодило није зависило од на-
ше воље. Напротив, најважније ствари догодиле су се неочекивано,
попут онога што се назива ударац маљем, или стати на луди камен.
Појединцима је дато да оду у онострано, у надсвет. По поврат-
ку, нису у стању да нам опишу где су били, шта су све сазнали. Зар
не уображавамо да овде и сада знамо где смо, и шта нам се дешава,
и шта је то где нам се чини да смо, и ко смо ми који трпимо радњу?
Али, друкчије би се још теже живело. Заправо, не би се ни могло
опстати кад бисмо уронили у дубине тајне или се попели на њене
висове. Било како било, накнадно знам да сам растао срећан, а да
то нисам знао. Уколико је Рај синоним среће – растао сам у Рају!
Немојте се повести за уметницима који у Рају виде монотонију
вечног постојања. Уметници покушавају да надокнаде недостат-
ке пуног живљења овде, на земљи, па и у Рају очекују досаду коју
овде нису умели да савладају. Има хришћанских визионара који
нам тврде да се тамо наставља раст појединаца који су заслужили
усавршавање.
Деца су непрекидно у Рају. Чак и она плачљива. Ако хоћемо да из-
бацимо дете из раја, онда пожуримо да га начинимо сличним себи.
Шта је Рај? Целовитост бића. Деца не постоје друкчије, него це-
ловито. Тежња сваког човека требало би да буде повратак у детињ-
ство, у чистоту и безазленост. Али, то треба заслужити. Оправда-
ти поверење које смо добили самим рођењем , Његовом радошћу
да у свакоме од нас има места за Њега, Његовом жељом да свако
од нас буде Његов храм. Ако не дође до заокрета ка новом рођењу,
ка новом детињству, узалуд смо грешили и носили се са сопстве-
ном савешћу.

21. Прича
Грех започиње са покушајем човека да од себе направи личност
по сопственој жељи.
“Оче, дај ми део имања који ми припада” (Јеванђеље по Луки,
15, 12) – каже млађи син Оцу. У чему се састојао тај део имања? У
очинској љубави, да. И у способности да син и сам воли, да има
љубави у себи за читав домострој, за све људе, природу и ствари.
Има ли ичег вишег, већег, лепшег?
Добио је што је тражио, и што му је, уосталом, припадало,
оно што заправо сви добијемо кад се родимо. Али овај је, уда-
љивши се од оца, све проћердао. Понајвише на жене. Тај путник,
блудни син, бавио се ствраима које се противе очевим саветима
како ваља живети, и полако губио љубав према њему. Може ли
се љубав изгубити? Очева никако. А синовљева се троши, пре-
кривањем праве љубави самољубљем, везивањем за друге особе,
у којима види божанства или, напросто, објекте својих пожуда,
средства, ствари.
Осврнимо се – колико њих на сав глас вичу, уверавајући себе
или друге, да држе своје животе у својим рукама, да су творци
своје среће. Још је Цицерон поучавао своје сународнике да је
сваки човек ковач своје среће. Колико недовршених учитеља. Чак
и он, кога историја није заборавила. Доиста, сваки човек настоји
да од себе начини лик достојан поштовања, међутим, узори се то-
лико разликују да најчешће добијемо успешне људе који су себе
обманули лажним циљевима. Као тај блудни син. Кад прођу неке
године, утврдиће да се сва та воља, заправо самовоља, распала о
хриди испразног живљења. Понекад, они и сами то схвате, али
никако да утврде узрок. Радије ће се изговарати судбином. Суд-
бина им је прихватљива, јер их ослобађа одговорности. Ако им је
суђено, ако све мора да буде тако како се дешава, они су невини.
Лакше је тако него признати грех, покајати се, замолити за опро-
штај. Али, треба знати шта је грех, кога замолити за опроштај,
имати снагу за покајање, снагу којом се ломи сујета, умишљена
величина, укратко – гордост.
Нико ме није учио да своју вољу подређујем Његовој, јер ме ни-
ко није учио да Он постоји. И зато, док је моја душа пловила
слична облаку на бескрајном небу, помишљао сам да будем јед-
нога дана ово или оно. Негде дубоко у мени сакривен, Он ми је
помагао да не застраним, већ да своју слободу користим управо
да не бих застранио. Тако чини са сваким, али неће свако да при-
хвати благодати.
Гледао сам унаоколо, уочавао промашаје наших ближњих. Јед-
на девојка је хтела да постане оперска певачица. Знао сам, чим је
пустила глас у учионици, да нема ништа од тога. Касније се то пот-
врдило. Гледао сам унаоколо и учвршћивао се у уверењу да је од
исправног избора позива или улоге у друштву важнија чиста
душа. Ако си је сачувао, тад је неважно да ли си чистач ципела
или венецијански дужд. Самим тим моји промашаји били су по-
следица лоших процена које сам с лакоћом признавао, никад уне-
срећен што ми се није остварило ово или оно.
Гледао сам. Наслућивао шта ће бити са овом или са оном осо-
бом. Највише до чега су досегли је извесна професорска пракса,
или неко амбасадорско место. Запрепастили би се кад бих им
рекао да су блудни синови и кћери. И да то није увреда, већ стање
које се може изменити.

(У идућем броју вам доносимо неколико одломака из 2. дела ро-
мана – ОДЛАЗАК )