Дете народа

(Рађање из пепела)

– Из ког си ти краја, младићу?
– Из Чарсанчага, господине.
– Како се зовеш?
– Вардан...
Упорно и тврдо постављао је ова питања град који није нави-
као на призор тако понижавајуће немаштине. И сваки пут као
одговор звучао је слабашан, откинут и болешљив глас.
Чарсанчаг! Проклета губернија, где се дванаест месеци у
години гладује и где се за кришчицу хлеба мора платити крвљу.
Земља овде припада Арслан-беку, 3) кућа припада Арслан беку,
вода у извору и сунце на небесима припада Арслан-беку и ње-
говим слугама. Једино власништво сељака су њихове пресахле
душе и тела која не вреде ни гроша, којима би морао да влада
Свевишњи и које су предане вољи зле судбине и подложне свим
оним невољама којима су бременити сви будући дани Чарсан-
чаганаца. Мало ли је ропства што је јерменски сељак, са целом
својом кућом, са свим јадним кућним сељачким стварима, свом
својом чашћу продан у вечно ропство и што је заувек прикован уз
вратни праг паганина, него се чак и код милосрдног Свевишњег
окаменило срце.
Дешава се, да за целу годину чак ни кап воде не падне на поља
Чарсанчага, а ако се неочекивано небеса сажале и пошаљу кишу,
онда ће она да лије дан и ноћ, не престајући, док не поплави све
усеве и лиши класје живота.
Две године судбина им је слала такве несреће, остављајући их
без хлеба, лицем у лице с немилосрдним небом, под јармом Курда.
У Чарсанчагу влада глад којој се не види краја. Гладују сви, и
Курди, и Јермени. Али јаки ће наћи за себе макар мрву, али куку
слабом!
Куку Јерменину, зато што он у сушној години чак једину
кришку хлеба мора својим рукама да стави у уста газдама да би
му дозволили да начупа за себе траве на ливади где пасе беково
стадо.
Курд је разбојник, он нема савести, ако му постане тешко, он
се неће гнушати да своје парче хлеба умочи у човечију крв и да
га поједе – Курд има газду, а то је шеријат, његов бек, његов сеид, 4)
а у случају нечег – његова кама. Јерменин пак никао је из земље,
он нема ни заступника, ни пушку, чак ни железни прут, у најбо-
љем случају дрвену мотку код узглавља и пса код врата, а и то ако
је година родна и има чиме да нахрани пса. Зато и бежи Јерме-
нин из Чарсанчага у Харберт, где ће, ако буде имао среће, наћи
посао носача и на својим леђима претурати камење и циглу. Али
док леђа не добију тај благословени терет, јадник је принуђен да
закуца на сва врата и, како не би умро од глади, да моли за мило-
стињу.
Као изгладнели вук који се спушта са планина и дође међу
људе, ишао је из Чарсанчага Вардан. Њега је несташица изнурила
толико да је изгледало као да је ово биће, које је добило људски
облик и које зове себе Вардан, састављено од костију обложених
кожом. Упале очи које је с муком било могуће запазити на пожу-
телом лицу, и непропорционално велики црвени нос давали су
његовом изгледу злослутни израз, чинили га сличним на при-
виђење. Цело његово тело, ноздрве, уши, трепавице, голо раме и
груди, били су испрљани гарежом. Бокови, на којима се истицао
надувани стомак, били су једвице прекривени закрпама на сто-
тине места које су изгубиле првобитни изглед и исто тако црним
дроњцима. Ово биће које је престало да буде човек, остављало
је мучан утисак. Слаб, изнурен глас, тужно је молио код сваких
врата:
– Госпођо, кришчицу хлеба...
Ах, то несрећно парче хлеба. Њега није било довољно ни у
граду, те је код сваких врата требало камчити, понижавајући се,
плачући, да би му нечија рука презривим гестом бацила у лице
неколико огризака и залупила пред носом вратима.

* * *
Чуђење и самилост, одвратност и смех изазивала је у граду појава
овог чудног бића!
Неко би се сажалио над њим и дао несрећнику мање изноше-
ну одећу, дао нешто што личи на обућу, покрио главу прљавим
фесом који је изгубио првобитни облик. А неки су га, приликом
сусретања на улици, са надменим саосећањем питали:
– Еј, Вардане, како живиш!?
Изгледа, онај што пита покушава да сазна да ли је Вардан
задовољан тиме што су његово тело прекрили дроњцима и што
су му дали да се наједе. И тако, како се гледа у очи псу, они су
нетремице гледали у његово лице, настојећи да нађу бар искру
захвалности. Ништавни улични дерани гурали су у њега камење,
истрзавали из његових нејаких руку штап, исмејавали га до оног
времена док Вардан није престао да изазива интересовање, док
његова страшна беда не би изгубила своју бездушну новину и док
Вардан не би постао неотуђив делић улице, жив предмет који је
способан да се помиче и који подсећа на човека.
Али те године град је живео у изобиљу, у домовима је свега
било довољно, земља је била дарежљива према људима: и срца су
била задовољна, и стомаци беху сити.
Чарсанчагски становник Вардан, који је побегао од глади, про-
водио је своје дане на улици, а ноћи под зидовима градског купа-
тила. Кад је стезала хладноћа и с хоризонта нестајало последње
јато птица, Вардан је почео да намешта коначиште код угашеног
огњишта купатила.

* * *
Почела је година 1895-та.
Крвава зора наднела се над градом и на главе становника осуле
су се смрти попут града. Људи, избезумљени од ужаса, бежали
су, слично стаду животиња које прогони ватрена стихија. Ко је
био мало богатији или познатији, нашао је себи уточиште у като-
личким црквама, у турским шталама и још бог зна где. И с њима
жене, ако је мужевима пошло за руком да их спасу, и деца ако нису
заборавили на њих негде на улици или негде у планини. Не само
тела, него и своју душу, част својом руком Јермени су морали да
уруче непријатељу на милост његове самилости, његовом ножу,
његовој вољи.
То је била махнита борба за постојање, јадног, бојажљивог на-
рода који није научио да се супротставља, то је био моћни ин-
стинкт самоочувања који је приморавао да се бежи, оставивши на
самовољу судбине мајку, жену, брата, сестру... све оне који су још
јуче били вољени, и поштовани више од живота. Страх је при-
моравао да се предају и забораве сви они пред којима смо само
пре час осећали најдубље поштовање, одрећи се од свега што смо
волели, што нам је била срећа, живот. А све то ради сопственог
спасења, само да се не умре.
Душа малограђанина, коју одржава махнита жеља да живи,
преживи, душа која није искусила несреће, постала је варварска,
дивља и зла. Човек се одриче од своје вере, свог огњишта, свега
оног што је за њега било свето, ужас смрти осмудио је душе, о-
дузео од људи снагу и осећања.
И људи су бежали, журили, не осврћући се, газили су по леше-
вима рођених, остављали су своје домове што се диме као крв,
остављали широм отворена врата цркава, бежали у нади да ће наћи
прибежиште, бежали су онамо где се налази извор свих злочина.
Само неколико часова над хришћанским црквама и звонара-
ма лебдела је страшна сабласт Мухамеда и Курана, али и то је било
довољно да би се истрзани људи одрекли од своје вере и примили
мухамеданство.
Слава Алаху и његовом царству разлегала се целом земљом.
И дивље гомиле светине настављале су да убијају, пљачкају,
скрнаве, да би се на крају крајева грлили са онима који су прими-
ли њихову веру у славу Великог Пророка.
Кад су све богате куће биле опљачкане, а њихови становници
бачени на колена, ред је дошао на бедне, забите уџерице и подруме.
Три муслимана, наоружани пушкама, ушли су у купатило.
Поред неохлађеног пепела видело се згрчено биће, које је личило
човеку.
– Еј, има ли тамо неко?
Сенка се мрднула, чуло се тешко дисање.
– Устани, ма ко да си, иначе...
Пушчане цеви упериле су се претећи у незнанца.
Неочекивано из пепела подигло се одвратно полуголо створе-
ње, испрљано гарежом и пепелом, а пар мрачних очију засветлу-
цао је на црном лицу и усмерио се у тројицу наоружаних мусли-
мана који су стајали на улазу.
– Како се зовеш?
– Вардан – одговорио је слабашан и танан глас.
Одмах се одреци своје вере...
– У име оца и сина, и светога духа... – неочекивано смело за-
звуча глас младића.
Душевна храброст нишчег, гладног, од свих презреног млади-
ћа који је побегао из гладног Чарсанчага, његова морална снага
неустрашиво се дизала из прљавштине и пепела. Згажена вели-
чина неочекивано је васкрсла у гомили пепела и проговорила у
њему, у Вардану. Гладни младић ужаснуо се од једне мисли – да је
могуће одрећи се од своје вере, свог имена, своје крви.
– Керу, шта је теби, не знаш шта се дешава у граду, сместа
прими муслиманство...
– У име оца и сина...
Плануо је малени облачић ватре, одјекнуо је пуцањ, попут
муње засјао је барут, ударио о зидове, чуо се резак крик. Дижући
пепео, нешто је пало на земљу, мрачни подрум напунио се јетким
димом и поново је зацарио мрак.

Превео Миливоје Баћовић
_______________
3) Кнез, поседник
4) Почасна титула, са посебним овлашћењима