Лудвиг Дурјан
Лудвиг Дурјан
* * *
Од осунчја кратког те дуге јесени
Извајах танану трстику светлосну.
Хтедох да из душе ми – мука је сени –
Удахне у себе попевку крепосну.
Хтедох... И, гле, сада у мојим сузама
Светлуца лице чистим сјајем звезданим.
Ах, приљубив танку свиралу уснама,
Сажижем се опет песмама лазурним.
Опет се сажижем... Суза ме сажиже,
Лицем сагоревам, одблес не да лека.
И савест истиче – свету крв сустиже,
И туга жубори к’о молитва мека.
И туга ме у губитника испреда...
Јесен је – повратка нема моћ сунчана,
Али, ма каква била душе повреда,
Гласиће се моја свирала тршчана.
* * *
Процветао цветак рајски... Свисла смрт –
Модро сунце, златна плавет плене врт.
Рајски цветак заблистао у гори,
Плаво сунце чарима га још двори.
Рајски цветак блеснуо је сред мора –
Удисао плавет сунца и зора.
Рајски цветак затрептао на песку –
Сва пустиња у сунчевом сја блеску.
Рајски цветак мед звезданим сватима,
Сунца зраци у лазурним јатима.
Процветао цветак рајски... Свисла смрт –
Модро сунце, златна плавет плене врт.
Препевао Лука Хајдуковић
Коментари