Предисловије издатељево…
к изданију собранија Смесица г. Доситеја

(...)
Допитљивије и ишчерпљеније о неудобоишчерпомом Богдану
или богоданом Обрадоватељу нашем ми ћемо, ако будемо живи и
здрави, беседити у његовим Смесицама, а овде, вјежљиви читате-
љу или читателнице, јербо и ви, грације серпске од Доситејева сте
времена, за љубов њим вешто призваних Муса, прионуле читати
– јоште само на двоје даруј ми позор твој чим ћеш као водећи се
за руку, прећи к читању Мезимца. Ја и ради почести дужне спи-
сатељу, и ради јемства потребнаго за самотождество овому моје-
му изданију и ради удовољствија и не имане јоште у нас (од пре-
дака наших) подобне ползе нашим потомком, заблагорасудих да
последњега овога г. Доситеја сочињенија подлини рукопис сохра-
њајем буде у књигохранилишту великога оца муса серпских у
Карловцу Сремском. По таквој причини рећи ће тко, да мени не
бјаше дирати ни у правописаније истога сочињенија; јербо, ако
је списано пређе утверђенија правописанија у новом нашем књи-
жеству, чије нам је и дан данашњи најбоље и законодајуће пра-
вописаније? Рукописа се пером не такнух, а преписивајући га, ово
недовершену гдекоју (свегда срећом погодити ласну) реч, прома-
шену коју букву или друго што дописах; ово у прочем држећи се
коренога правописанија ради удобовразумителности где што и
новоопитујемога – до најбољега не отметах. Свим тим обаче речи
списатељеви што се каса њихова у њега изговара ни најмање не
премењајући но само извесна у неким речма писмена његова ини-
ми замењујући, нужни где где који надчерк употребљавајући, (1) и
овде онде колик при коректури, сходними рашчерками и (чешће
од њега) косими буквами служећи се, свеколико списаније раз-
говетнијим и благољепнијим учинити желех. То исто чинит ће
се у препечатавању, и с другим Доситејевим делами, и са свим
пређе утверђенога правописанија изданими која срећа буду да се
препечатавају. То исто чињено би и са свију древних списатеља
дели, који пишући нити могоше, нити марише толико мотрети
како писаху, колико шта и како у писму вештаху.
Друго чега к Смесицам не могу одложити јест, следујуће. Нег-
де на годину дана прије него ћу ја јесени 1803. у Терсту перви пут
свидети се и пристати с просветоначелником серпским, нетко у
писму некаквом к некому одвалио бје попреко као секиром да
је Доситејев језик говедарски! Казујући ми о том свеопшеповољ-
њејши списатаељ чудом се чуђаше, како критик онај (сав име
рек!) размислио не бјаше: да у сваком језику на свету и било је и
биће говедара, који су нужни и полезни људи у својој окружности
коликогод и сви други којега му драго званија, чина, достојинства
и степена, или крви и порекла у својој; да кад је народ један не-
просвештен ваља да му се пише како може разумевати не би ли се
просветио, и тко се спусти да поучава и најпростију браћу своју
ваља да се у нечему такне и говедарског језика кад и говедара
има у тој простоти од којих другојачије некаквог и сасвим раз-
личног језика не могу опет баш ни господски сународници њи-
хови имати. Ово двоструко обидетелно, високомјерије толико
несносним вмењаше братољубиви серпски мудар, да ми тада рече,
ако јоште кад узме перо у руку, да о тој вешти неће прпустити
попробеседити. И (после Итике Соавине, где не би згодно) ево му
обдержане речи: тај повод узе к содержанију перве главе, первога
својега отада и, на жалост нашу, последњега, следујућега дјела.

У Млеткама 13/25-га јунија 1817.

Павел Соларич
____________________
(1) Колико ће ово бити у печатњи испуњено умећу казати у собранију
Смесица г. Доситеја. И нашега славеносербскога језика до те мере већ
преложило се качество да му је велико доба нову имати писменицу, к
које устојенију самим најспособнијим нашим језиковјецем надлежи
своју признати дужност. Но стим ни најмање не следује да је и језика
нашега азбуци доба обвештати. Сасвим је необмишљено којекому
– најпаче г. Доситеју у Лајпсику – подражаније, којим нове неискусо-
мудре мусе наше толико се с новом азбуком поизобестише да нам је
тумарајући нашим двостручењем азбуке својствена и карактеристи-
ческа, добра и свештена серпска рођена наша, готово изништати. По-
сле топга коракљаја, расколног и јазвителног свеопштему серпскому
нашему књижеству и образованију, други им не мање лакоуман и уби-
точан би тај што по њиховој памети, у проглађеној им новој, краћој
(но великому језику нашему недостаточној) азбуци и гласоударалних
начерци судише се језику нашему непотребни, и као нешто истом по
писму застервљено, дангубно и одметно. Печатање то за своју штедњу
једва и чекају, пак после бива да у писању језика морају списатељи од
њих, а не обратно, зависети. И право нам је, а ми стојмоу својем харак-
теру и печатајмо Сербљи Сербљем, сербски, сербском својом азбуком.