Како обновити српски језик у дијаспори

Језик је ритам душе, а игра ритам тела.

Променoм ритма једног или другог дела битија човековог, неминовно се мењају и само битије и битaк човеков. Променом ритма тела, тело се развија и расте, или закржљава и усахне. Променом ритма душе, душа се радује и весели, или се разболи.
Кроз језик све иде и вера, и култура, и наука… Зато је веома битно за сваки народ у каквом су му стање језик, писмо и књига. Отуда су кроз историју велики народи и моћне дражаве у континуитету бринули о свом језику па су њихови језици, писма и књиге данас прекрили човечанство.
Илустративни су примери стања језика и људских душа у Северној Америци, од не тако давног откривања овог континента па до данас, и у српским земљама, од њиховог оснивања у средњем веку, преко полумиленијумског ропства, до данашњег черечења и српских земаља и српског језика, писма и књиге. О узроцима и последицама унишаваља и народа и њихових језика немамо времена да расправљамо у овом излагању иако су и једни и други више него очигледни и на „дивљем Западу” и на још увек „митском Балкану”. Задржаћемо се, само на тренутак, на бихевиористичкој теорији, насталој из реалне и нужне потребе у Америци.
Северну Америку у 16. веку почињу да насељавају емигранти из Европе и Азије, а касније из читавог света. Огромна већина аутохтоног народа на том континенту, тзв. Индијанаци, најбруталније је уништена, а преживели су сатерани резервате. Следствено томе њихови стари језици, писма и традиције такође су уништени, а нови се нису могли тако лако и брзо накалемити и успоставити. И дошло је до менталних проблема и код поробљених старседелаца и код имиграната са других континената којима је наметнут колонијални језик. То су били јаки и природни и друштвени мотиви и узроци да се у Северној Америци развије нова научна теорија о психологији личности, тзв. Бихевиоризам, који је научно установио да је језичка матрица генетски кодирана и да се она не може без менталних проблема променити у првој и другој генерацији поробљених људи и придошлица. Тек у трећој генерацији језичка матрица припадника другог језика замењује се без менталних проблема личности. Отуда се створио утисак да сваки Американац има потребу за психијатром, баш као и за лекаром опште праксе.
Поред ових генералних проблема с језицима у свету, Срби имају још три додатна:
Први специфичан српски проблем већ столећима, а нарочито у последњих150 година, јесте черечење српског језика и писма. Живећи под три сасвим различита царства пола миленијума (Млетачког, Аустроугарског и Турског), на судару две оштро супростављене хришћанске фракције (католичке и православне), на раскршћу трију светских религија (хришћанства, ислама и нешто даље будизма), трију раса (беле, црне и жуте), две глобалне филозофије, економије, војна савеза и цивилизације (Истока и Запада) черечени су и српске земље, и српски народ, и српски језик, а потирани српско писмо и српске књиге њиме писане. Све квинслишке српске заједнице и све преверене верске скупине српског народа (покатоличене и поисламљене) примивши веру окупатора, поред српских земаља (Рашке – противно српском бићу проглашаване онда и сада Санџаком – Косова и Метохије и Книнске крајине –отетих онда и сада – Дукље, Захумља, Босне, Далмације, Славоније…), односиле су, труниле и преименовале српски језик који одтад пишу туђим писмом. Када је њиховим интересима одговарало, западни поробљивачи отварали су школе у поробљеним српским земљама, поред оних државних на немачком језику, и „народне школе на народном језику” (ни за живу главу нису их називали српским ни на језику српском), али „обавезно на латиничном писму јер су се тако договорили ћесар и папа да што дубље продру у Србију и Бугарску” и потпомогну конкордате који су основани још у 13. веку за унијаћење ових словенских народа, по записнику аустроугарске Земаљске скупштине у Сарајеву и сведочењу Јосипа Франка, оснивача усташке странке Хрвата (Извор: Предраг Драгић Кијук, Уметност и зло, Српска књига, Рума, 2005).
Турци, за свих 4-5 векова нису отворили ниједну српску школу у окупираним српским земљама.
Други, претежно српски проблем у дијаспори, јесте заблуда да њихови млади нараштаји, појачаним упражњавањем фолклорних игара, могу очувати језик, културу и традицију. Заблуда је то баш због оне суштаствене истине да је језик ритам душе, а игра ритам тела. Душа је претежнија од тела. Фолклор сваког народа јесте базични део културе тог народа, али није једини, а поготово није ни највиши ни најзначајнији. Здрава национана култура има у својим темељима здравље народног стваралаштва. Али, ако фолклор потисне и замени све остале развијеније слојеве националне културе тог народа и у савраменом добу (књижевност, позориште, музику, сликарство, вајарство, архитектуру и филм), онда се више не може говорити о здравом развоју ни нације ни њене културе. Одувек је познато да најпримитивнија племена имају најбољи фолклор. Познато је и да Јевреји нису имали преко хиљаду година своју државу, али да су у својим породицама, синагогама и приватним школама свакоднево неговали свој језик, писмо и књигу. Није познато да овај витални народ претерано поклања пажњу свом фолклору. Јевреји нису престали да брину о својим школама језика и писма у дијаспори ни онда кад су добили своју националну државу. Зато су им, и онда и сада, и језик и писмо и традиција и култура и породица, и економија најочуванији у дијаспори од свих осталих емигрантских заједница. Данас у Торонту ни пет одсто српске деце не похађа једном недељно часове српског језика, 90 одсто јеврејске деце три пута недељно иду на часове јеврејског језика. Зато јеврејске заједнице у дијаспори не препознајемо по бројним фолклорним друштвима, него по бројним јеврејским школама. Срби у Торонту имају туце фолколних друштава, а ниједну српску школу, сем патуљастих одељења по канадским школама и приватним кућама. У два велика српска фолклорна друштва у Торонту упише се и преко 500 деце и младих, а у одељенца српског језика ни по 25 ученика, колико захтевају канадске школске власти да би платиле учитеље и наставна средства за функционисање тих одељења.
Трећи, додатни проблем српског народа и његовог језика и писма и свега што је на њима створено, јесте незапамћена сатанизација српског народа и свега што је његово приликом планског и унапред организованог изазивања грађанских ратова од стране великих сила и под њиховим топовима и бомбама два насилна формирања и два насилна растурања бивших Југославија, при чему су грађани српских земаља и њихов језик, писмо и књига, њихова економија и култура били „колетерална штета”. У последњем грађанском рату, од бивше Југославије створено је седам квазидржава по мери нових колонизатора. Из тих пет државица протерани су Срби у „европску Србију” и „босанскохерцеговачки ентитет Републику Српску”. Српски језик је расчеречен на четири политичка језика: бошњачки, хрватски, црногорски и, унакажени, још увек српски. Једанаестовековно српско ћирилично писмо замењено је у свим тим квазидржавама аустроугарском латиницом.
И како сада обновити српски језик и писмо код младих у дијаспори? Тешко, али не и немогуће, ако поново успоставимо духовно јединство Срба, ма где они живели, бар што се тиче језика. Треба донети декларацију о обнављању српског језика и писма код младих у дијаспори. Замолимо у тој декларацији да истовремено икораче према младима три најважније активистичке снаге у српском народу: родитељи, Српска православна црква и државе Србија и Република Српска.
Прво ћемо се обратити родитељима и свим грађанима дијаспоре и матице чији је први језик српски и замолити их да присуствују предавањима на ову тему у својим срединама која ће организовати млади српски лидери. Та предавања ће бити научна, поткрепљена документима. Њима ћемо покушати да разбијемо све заблуде и политичко фризирање српског језика, наметање му двоазбучја и четири имена, опет из политичких, а не из лингвистичких разлога. Надамо се да ће реодитељи на тим предавањима препознати замке идеолошке свести о наднацији, наднационалном језику и двоазбучном писму. Очекивати је да ће се родитељи, ради сигурније будућности своје деце, ослободити идеолошке југословенске свести и вербалног српства, а све своје умне и материјалне снаге усмерити на отварање школа српског језика и спортских и културолошких кампова на српском језику за своју децу и омладину.
Истовремено ћемо се обратити и Српској православнј цркви, као институцији у коју Срби традиционално имају поверење. Пошто се у српским црквама и манастирим у дијаспори највише Срба окупља, а располажу и с највише простора који је српски народ градио, замолићемо их да плански, организовано и пијететно отварају школе српског језика и културе у својим просторијама, а на својим имањима кампове за децу и омладину. У овој декларацији посебно се обраћамо Његовој светости патријарху Иринеју и Светом синоду с молбом да на једној од својих наредних седница расправљају о обнављању српског језика и писма код младих у дијаспори и да сви свештеници и владике у дијаспори у својим парохијама и епархијама предузму све што могу како би школе и кампови српског језика и културе радили активно, редовно и савремено.
Веома важне, активистичке моћне снаге овог пројеката јесу српске државе Србија и Република Српска, којима се обраћамо овом резолуцијом и молимо њихове председнике, председнике скупштина и влада и министре дијаспоре, омладине, спорта, просвете и културе да и ово питање разматрају на својим седницама и скупштинама и донесу одлуке да већину средстава која су у досадашњој пракси намењивали дијаспори свог народа од сада усмеравају за отварање школа и кампова српског језика и културе при црквама у дијаспори и тако омогуће њихов редован и трајан рад како би оне могле плаћати наставнике, закупе учионица, опремање и одржавање тих учионица, набавку уџбеника и наставних средстава. Тиме би српске државе помогле својим грађанима у дијаспори, генерацијама које долазе и новим српским лидерима, али и црквеношколским општинама да трајно одржавају школе српског језика, чисте их, греју, осветљавају и осавремењавају.
Ако бар у овоме троструком искораку активистичких снага српског народа: родитеља, цркве и државе обновимо и објединимо духовно и материјално јединство српског потомства да остане у својој нацији, језику и култури, обновићемо и српски језик и писмо код младих у дијаспори.