26.
Огњен Војводић

Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

Век једне традиције
Ове године навршава се стогодишњица почетка Првог свјетског
рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних пре-
врата у свијету, али и стогодишњица првог на свијету преимено-
вања властитог језика; наиме, у питању је стогодишњица југосло-
венског двоименовања и троименовања, то јест вишеименовања
српског језика. Стогодишњица почетка, на највишем државном и
политичком нивоу, српског спровођења културно-политичког ју-
гословенског државног и језичког вавилонског пројекта.
На почетку рата, 1914. године, док је српска војска водила бит-
ке на Колубари, српска Влада и краљ су, због ратних дејстава, пре-
мјештени у Ниш, гдје доносе Нишку декларацију, којом за ратни
циљ проглашавају ослобођење и уједињење троименог народа,
Срба, Хрвата и Словенаца, што ће довести до формирања потоње
Краљевине Југославије. У склопу југословенског државно-поли-
тичког пројекта, следеће, 1915. године, у Нишу, у државној штам-
парији, штампана jе, а затим и објављена, књига познатог срп-
ског лингвисте и академика Александра Белића, дугогодишњег
радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика,
синтетичка студија “Србија и јужнословенско питање”. У њој се
први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик,
српскохрватска историјска свест, српскохрватска земља, српско-
хрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни
језик, српскохрватске народне песме итд.
Стогодишњица троимнеовања српског језика значајнија је ти-
ме што Нишка декларација крунише југословенским ловором и
Бечки књижевни договор из 1850. године. Тада су Вук Карџић и
Ђуро Даничић, самозвано, а у име српског језика и народа, скло-
пили и потписали, са пет хрватских и једним словеначким књи-
жевником, договор о јединственом српско-хрватском језику и
правопису. Бечки књижевни договор је документ који у тренутку
потписивања није имао званичног политичког и културног зна-
чаја у Србији и Црној Гори, али је био замајац којим отпочео про-
цес југословенскг језичког вавилонског мијешања.
Док су Влада Краљевине Србије и престолонаследник Алек-
сандар радили на тексту Нишке декларације, то јест проглашења
национално-језичког југословенског пројекта, а Белић, са српско-
југословенским следбеницма своје идеје, објављивао лингвистич-
ко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни
барикада, Хрватски сабор 1914. године доноси одлуку о забрани
ћирилице. Забрана коришћења ћирилице спроведена је и у Босни
и Херцеговини. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и
Херцеговину (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину,
XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је подржао од-
луку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Стјепан Сарко-
тић, земаљски поглавар БиХ, у Сабору је тада рекао да “Срби у
БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско
тијело Истока у борбеној зони Запада” (“Окука” 2006: 98).
Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по
окупацији почетком 1916, а у априлу исте године и у Црној Гори.
Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјести-
ма. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. го-
дине. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом престали су
да излазе сви листови штампани ћирилицом, (наставио је да изла-
зи Глас Црногорца, ћирилицом, у Француској, а касније у Италији).
Послије рата Београд спроводи југословенски језички и по-
литички пројекат, уједињење у државну заједницу са два римо-
католичка народа, уз брисање из историје двије православне кра-
љевине, Црна Горе и Србије, као и преименовање српског језика
у српско-хрватски. Тако је настало политичко име тог “југосло-
венског језика”, који је под називом “српско-хрватско-словенски”
био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касни-
је Краљевине Југославије. Српскохрватски је био један од три зва-
нична језика и СФР Југославије, био је званични језик у четири
бивше југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР
Србији и СР Хрватској (друга два језика су били словеначки и ма-
кедонски).
Судбина српског језика је до данас одређена пројектом југо-
словенског и Бечког књижевног договора. Првим и последњим
културно-политичким пројектом те врсте у свијету. Српско име
језика и ћирилично писмо, које је преживјело под отоманским
ропством, прогон под аустроуграском окупацијом и римокато-
личком мисијом, под теретом југословенске језичке политике ће,
за кратко вријеме, доживјети судбину српског самозаборава, то
јест потпуног потискивања ћириличног и православног писања
и мишљења.
Ни у најпрактичнијој Енглеској, ни у револуционарној репу-
бликанској Француској, ни у Сједињеним Америчким Државама,
па ни у Совјетском Савезу, рационалистичка теорија о језику као
основи националног идентитета, уз одбацивање свих других чи-
нилаца народног бића и живота, првенствено религије, нигдје ни-
је тако банално спроведена као у српско-југословенском пројекту.
Утопистичке идеје српске атеистичке и слободнозидарске инте-
лигенције 19. и почетком 20. вијека – “јањичара Сорбоне”, како
их је називао Владика Николај Велимировић, превазилазиле су
сличне идеје у свијету, па и идеје Француске револуције, које су
биле више покровитељске према националном јединству и иден-
титету Француза.
“Некада је неписменост народа бољи чувар народне особено-
сти, његове културне физиономије, него писменост по сваку ци-
јену”, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов
Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климент, по-
сматрајући еуфоричну, антиправославну, атеистичку, просвјети-
тељску еманципацију балканских народа тек ослобођених од
османског ропства.
Погрешне рационалистичке теорије 18. вијека о језику и тери-
торијалном суверенитету као основи нације до данас су толико
пута оповргнуте. Данас, најзанешенији рационалисти, схватају
да важније и суштинскије ствари од језика одређују и чине наци-
онални идентитет. Битније и од територије и крвне заједнице, од
“политике плоти”, како је називао Леонтјев, јесу су вјера и духовни
живот, заједничка историја, једно предање и памћење, које народ
чини јединственим културно-историјиским типом.

Југословенски Бечки књижевни договор
Бечки двор је више пута покушавао да декретом примора Србе
у аустроугарском царству да пређу на латинично писмо и народ-
ни језик, што су српски представници молбама и преговорима
успијевали да одбију. Међутим, оно што није могла да оствари ри-
мокатоличка царевина државним декретима, остварили су римо-
католички мисионари путем културних и реформских пројеката.
Као и данас, међу православне Словене упућивани су унијат-
ски мисионари словенског поријекла, међу Србе, Хрвати или Сло-
венци, какав је био и Јернеј Копитар, од Бечког двора опуномо-
ћени секретар за словенско питање Балкана и Украјине, и повјер-
љиви државни цензор словенских књига у Wieaner allgememe
Zeitung-у. Прозелитску политику латинизације писма аустро-ма-
ђарска царевина спроводила је и у Украјини, такође под руковод-
ством Јернеја Копитара.
Копитар је био званични цензор државних књига, који ди-
ректно подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих
послова, кнезу Метернику, незваничном владару монархије. У јед-
ном свом извјештају 1827. године Копитар пише: “Српска право-
славна цркава, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачува-
ти језичку разлику између православних и римокатоличких Сло-
вена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу
Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна пре-
прека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек ук-
лоњена. Овим ће нам, временом, сам од себе, Београд пасти у ру-
ке”. (Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у
сабраним дјелима Вука Караџића.)
Јернеј Копитар, дакле, у сарадњи са српским реформаторима
Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем и Димитријем Давидови-
ћем, спроводи успјешну унијатску мисију, али и револуционар-
ну пропаганду против православне монархије. Бечки књижевни
договор 1850. године је један такав пројекат, уз учешће двојице

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ]

Слични текстови


Владислав Ђорђевић
О “српској латиници”

Удружење књижевника Србије
Удружење књижевника Србије

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026