Огњен Караџић
Нишан и нож
Није пазио на своје рогове.
Чим је почео да гледа само у висини својих очију, суве, чврсте гра-
не увенулог четинара замрсиле су рогове поносног јелена. Сто-
ји непомичан. На мање од стотину метара непомично чуче са-
кривени, отац и син. Отац нанишани јелена.
“Шта ја сада радим?” – упитао је сина.
“Држиш јелена на нишану.” – смирено је одговорио син, на-
мерно избегавајући суштину коју је отац потенцирао.
“Упери прстом на њега.” – рече отац. Син упери кажипрстом
леве руке.
“Сада га и ти држиш на нишану. Али за разлику од тебе ја
држим његов живот на врху кажипрста. Шта ћу сада да урадим?”
– упитао је сина, као да тражи дозволу.
“Ништа” – овог пута још смиреније одговорио је син. Отац је у
тишини сачекао објашњење.
“Оче, где је твој нож?” – упитао га је син. Отац, и даље у тишини,
мислима опипава опасач.
Левом руком син је држао јелена на нишану. У десној руци
држао је ловачки нож на чијој се оштрици пресликавала ћелава
очева глава, младеж изнад врата и грашка зноја.
Није пазио на своје рогове.
Коментари