Миливој Анђелковић
Мало, мирно и спокојно место
То место је било лепо на посебан начин. На обали мора, а скрај-
нуто; нема друма, струје, воде. Увече само један фењер, жива мала
ватра и тихи, једнолични шум мора. Нема оне класичне, удобне
лепоте – зграда, водовод, струја. Разумеш? Ноћ, дрвена викендица
и тишина, чује се само како море дише.
Увече, уз ватру, разговара се са пријатељима, пијуцка шта се
има а увек нешто има, пржи се месо на жару. А са стране гори
један фењер. Само један, разумеш? Мало, мирно и спокојно место.
Онда је дошла нова власт, па нова држава, нови ихај порези и
морао сам све да напустим. Продао сам за ситне паре, дај шта даш.
Као да сам откинуо парче себе. Нема више те лепоте.
Прошле су године и недавно одем да видим шта је сада тамо.
Ако може, да га откупим, да вратим макар део оног мира и спокоја.
Кад тамо, на месту моје викендице – куглана! Бљеште светло-
сти, зује аутомобили, гужва на паркингу, трескају кугле, трешти
музика, чак и море нешто гунђа и пени се.
Све су ми отели, разумеш? И то троструко: и имање, и спокој,
чак и сећања. Сада, када на то помислим, прво видим куглану
и трескање кугли. Да ли је заиста постојало то мало, мирно и
спокојно место? Или сам само сањао? Разумеш? Шта ти кажеш,
шта је то било: отимање или сан?
Коментари