На измаку је вихор, светлост ће погинути.
У час, у дан чији се корак већ чује преко
брвана наших,
Месец ће пасти у маглу,
Сунце ће бити на путевима зиме.
У час чије се лице већ види у крошњи
чемпреса,
црн облак ће нас отровати.

Делијо ластоока,
стас свој и ход лабуђи
усмери к мени: да се радујемо.
Остави свет, нак почива у бесмислу,
небеса људска остави у јаловости, у боји
безбојној.

Што ће ти забаве по трговима?
Зар лађе не тону, зар куће не горе –
за твоју свилу и ћилибар, за наруквицу од
слоноваче?
Чему весеља по дворанама,
дивље гозбе, раскош опијања?
Која ли чета гине у шикари –
за твој осмех, за твоју игру,
за кап мириса у витицама?

Остави свет, Делијо,
нак се траћи по својим путевима окованим,
нек се дави у зидинама,
нек се распиње у војскама.

Још мало, светлост ће отићи преко језера,
у туђу земљу, туђинцима,
оставиће нас дан:
слепе под глувим сводовима,
да нам је горак хлеб, и тешка постеља.

Зато, окрени лице к мени.
Пред вече, дођи као велика сјајна птица,
као шимширов шиб: да се радујемо.

Овде су ливаде покошене и жито је снесено,
плодови земље мру већ, прекрасном снагом,
пуши се њихова зрелина по столовима.
Овде су се, као обрвом твојом,
воде примириле и шуме утишале,
и ноћи су прозирне:
видљив је лавеж, чујан је сан ситих јата.

Моја су поља пространа, и стазе широке,
моје је небо топло. Светиљке мог дома
миришу на крило ластавичје,
имају тело раног пролећа.
Сред мира, светиљке звоне витко. Делијо моја.

Послужиће нас хлебом и сиром,
млека ће нам донети, јабука, и венце босиљка,
па ћемо, с фрулашима, поћи у дубраве,
подне да дочекамо, и вече испратимо.
Девојке ће нам грозд даровати,
младићи воду с врела, а у ноћима –
гледаћемо лица уснуле деце, и, с рукама на
врелом лишћу,
слушаћемо како нам љубав расте,
и шум наших усана, као изданак.

Окрени се, дакле, к мени. Остави свет
нек бије своју ружну битку, метеж људски –
нек векује узалудно.
Овде је Нада. Овде је мушкост моја, и туга,
добра као огањ на трудном путу,
овде је љубав наша, дубравска, и нежна,
као кљун по житу просутом.

Али није. Брате мој далеки,
нит је у ораховој љусци – висина,
нит Истина – у песми овој, – твојој, и мојој.

Комарички вир

У тој тајанственој води, црној ко гавран,
опрах се. Сенка ми потону и оста,
ко пламен свеће, ко престарели балван,
лебдећ измеђ мене и дна. Бог благоста,

многолики лепотан, бранич грехом зачете
деце, љубимац жена, ту прикован
вековима, хваташе ме, ко штене, за пете,
бедра ми, пазухе љубљаше, обрадован.

Сав дан, ја у тој зачараној води.
Тело које је Бог миловао, са смртницима,
ево, вечера, и смртницима годи
па га маме. Сам Благоста у ланцима,

у земаљској води жедан вода небеских,
за трпезом – мира обеда фрескних.

Вуци

Кад би кроз град протрчали вуци,
усред поднева, сити, горостасни,
не хајећ ни за шта, безопасни,
без крви на крзну и њушци…

Кад би с мостова запливали
низ Саву, тамо где су Карпати,
морало би све да се врати
где је и почело, кад бесмо само Слави.

Морало би све да се врати.
Морало би поново да почне.
Ал’ не коњаници, ни чете моћне…
Невесте, гајде, ненаоружани свати.

Влат

Влат – продор ка небу.
Сва је нож, срџба зелена.
Ал и њој, ноћу, груди зебу
и мучи је материнство семена.

Она би под облак да легне.
Не личи ли корен на зрак?
Било шта, не може да побегне,
убија је нехајни корак.

Влат је небески знак.
Телом – нико тако чист.
Душом – нико тако лак.
Влат. Ја, уз њу, лист.

Песме смрти

I
Смрти, Стари Капетане, куда
с том лађом? Јеси ли изгубила смер
у маинској магли прекинутих дисања,
или ти се у глави мути од вечног посла, пипавог,
од пресамићеног сатирања, ропског, без
предаха?
Здраво ти, величанствена лађо, утваро изнад
месечине. Чему ти име, кад ниси ни за тле,
ни за облак, само за ову песму?
Буди онда дрво јабуково, измишљено
за моју игру, у врту подводном, прозирном,
сачињеном од вена и испљувака, чарапа,
дасака, здела, чирева, шуге и сваке гадарије.
Обазри се, Смрти, све што живи
смеје ти се, и твоју лађу од биља и минерала
упоређује с празном љуштуром рака.
Твоја пловидба јесте орање једне те исте
бразде. Потонуће ти пут. И никад више
нећеш знати шта чиниш, и зашто. И бићеш
бесмисленија од плодова које убираш.

Саопштење на тему ”Култура и револуција”

Скуп филозофа, социолога и књижевника, Дивчибаре 7–10. фебруар 1974 .

Није лако разликовати суштину и појаву, разлучити битно од небитног. Није лако, не само у временима будућим и у временима садашњим него није лако ни у временима прошлим, где су све чињенице мање-више познате. Има времена која остају загонетна, има епоха које су нејасне, неодгонетљиве, јер никако не успевамо да похватамо нити њихових суштина, да продремо до језгра њихове бити.
Ми можемо дијалектички мислити само донде докле нам историјска стварност то допушта, докле је дијалектика присутна у историји. Дијалектика (историјског) постојања јесте један од од закона тог постојања. Дијалектика (историјског) постојања јесте и један од облика енергије тог постојања. Закони, међутим, знају да постану ништавни, а енергије да пресахну. У таквим тренуцима, кад се то деси, кад се то дешавало, мислити дијалектички значи – млети у празно и лагати.
Али мисао, ако је истинска, нема потребе да измишља, ни да се кити, ни да се игра скривалица; нема потребе да се поштапа вештином, било каква да је, понајмање перфидном вештином схоластике у дијалектичком руху. Мисао има потребе само за својом речју, па је и налази, неминовно, и казује, једноставно.
Наш разговор данас, пада у незгодан час. Сав духовни живот народа манипулантски је усмерен ка решавању баналних питања власти од данас до сутра и трошења привређеног, такође од данас до сутра. Перспектива наше историјске збиље, вољом политичких управљача, бива стално задржавана на јаловој и опасној тачки акумулирања криза, која погодује постојећој влади, али доводи у питање опстанак културе, онога без чега нема ни хлеба ни власти.
Примитивна пољопривреда, неконкурентна идустрија, ниска и све нижа продуктивност рада, инфлација, опадање животног стандарда, пауперизација широких слојева становништва, вртоглаво богаћење мањине, коњуктурни извоз радне снаге, нерентабилни увоз капитала, нерешено национално питање које порађа шовинистички шверц сваке врсте, сиромашно и дезорганизовано здравство, деветнаестовековни школски систем, незапосленост, масовна неписменост, хиперпродукција криминала и деликвенције, корупција, проституција, лаж као форма општења, фалсификат као форма информисања. Тако стоје ствари. То није ни никапитализам, ни социјализам. То је, просто речено, једно патворено таворење на самом дну европске полуварварске цивилизације, са тенденцијом најварварскије алтернативе.
Ми имамо, данас, власт тоталитарну, никоме одговорну, власт која личи на некакву жену која саму себе оплођује наказама, стално отресајући их се и одричући, у грчевима, али узаман. Оне, те њене наказе, остају уз њу, мотају јој се око ногу и руку, опседају мозак, и трују је, изнакажују и њу, и све што је под њеном доминацијим.
И ево, власт, тј. држава, и уметност, дошле су данас, у овој напаћеној земљи, у оштар сукоб. Појавни елементи тог сукоба наглашено су видљиви: индекси имена књижевника, филозофа и социолога чије се књиге не смеју штампати, забрањивање продаје већ објављених књига, суђења књижевним и филмским остварењима, бункерисање филмова, проскрибовање сликара, избацивање по државу тзв. неподобних људи из школа, факултета, издавачких предузећа и часописа… Објективно посматрано, међутим, немамо се чему чудити, и немамо се рашта бунити!
Зашто се немамо чему чудити? Зато, најпре, што је сукоб власти и уметности сасвим природна појава, нарочито у последња два века, а затим зато што, нападајући уметност и стваралачку интелигенцију, власт покушава да скрене пажњу и бунтовну енергију маса на слепи колосек. Да на свету постоји само: на једној страни власт, а на другој страни уметност, оне не би имале разлога за спор, шта више – оне би се дивно слагале: власт би гарантовала уметности сигурност и повлашћеност, а уметност би даровала власти, заузврат, лепоту и уживање, разбибригу. Али, на свету, поред власти и уметности постоји још што-шта, а најважније је оно треће – сам живот, и то људски живот, живот људи који живе и раде и на чијем раду почивају и власт и уметност. Због тога трећег, због рада људског – власт и уметност и јесу у сталном и непомирљивом сукбу. Човек и његова судбина, народ као свеукупност културе и будућности – доводе у сукоб властодршца и уметника. Исту појаву, човека, властодржац и уметник, свако са свога становишта, друкчије посматрају, друкчије виде, и друкчије на њу делују. Власт претвара човека у ругобу, у кукавичлук, у спазму која ждере да би производила и репродуковала се, а говори му, улагивачки и подло: диван си, храбар си, господар си своје судбине. Уметност зна да човека наслика ружним, ропским, прљавим од страха и подаништва, али да му, баш тако, каже праву истину – да може уистину бити и диван и снажан и слободан. Власт јавно говори: „Човек је наше највеће добро, човек је величанственост”, а тајно зна своје знање (и спроводи га) – да је човек марва којој треба бич. Уметност јавно говори – да је човек у марву сатеран, да је хиљаду бичева измишљено да марва и остане, и јавно говори своје велико тајно сазнање – да је човек божанско биће које ће се свог божанства домоћи, или све у себи, и око себе, заувек уништити. Власт (разуме се, власт одрођена од човека и народа ) никада није знала да изиђе на крај са две стихије драге уметницима: са стихијом човековог незадовољства животом који живи, и са стихијом човекове насушне потребе за лепим. Власт је, због тога, увек, покушавала да се извуче уз помоћ сурогата: давала је хлеба и игара. И успевала је у томе, али за кратко. Обарале су је побуне и култура, побуна културе, тј. револуција.
А зашто се, објективно посматрано, немамо рашта бунити? Зато што власт, данас, овде, води против уметности и све стваралачке интелигенције, рекло би се, већ добивену битку, добивену унапред. Од толико много начина побуне против постојећег – у нашој књижевности, данас, као да нема ниједног. Значи ли то да побуне, у суштини, нема уопште, побуне као објективног стања ствари? Свакако да не значи! Ако ни због чега другог, по законима живота као незаустављивог кретања – побуна је присутна у главама људским. Наша друштвена свест, данас, мада ниска, стихијна и стваралачки непродуктивна, буни се против своје низине и против узрока своје немоћи, садржаних највећма у просторима економским (експлоатација) и просторима политичким (манипулација). Значи да је наша књижевност данас, са изутетком неколико храбрих и човечних, великих дела, која ће сутра спасавити част свих нас, испод нивоа и иначе ниске друштвене свести. Она лови, а уловљена је. Хотећи да буде сазнање и виђење човековог отуђења у историјском и егзистенцијалном смислу, књижевност је постала слика тог отуђења, његова банална последица. Механицизам, инфалтилизам и наивизам јесу, жалосно, три њена једина инспиративна извора, чак три њена јадна циља. Механицистичко схватање живота разуме свет као некакву тамну комору у коју нека зла, несазајна рука убацује људе да се ту, у тој тами, комешају и сударају, слепљују и одлепљују, да месе од себе самих гротексне воштане фигуре. Инфатилно схватање живота значи својеврсно довијање слабића: некако већ јесте, говоре они, а како јесте није важно, тј. између зла и добра, истине и лажи, тираније и слободе, између тих чекића и наковња – ваља, по сваку цену, бити превејан и равнодушан, бити присутан а шерет. Наивизам категорички захтева: што блесавије дело – то уметничкије. Он васкрсава религију јуродивизма. На цени су ништи духом, на цени је бежање у идиотизам, али не у прост и клинички идиотизам, него у идиотизам ,,учен”, и ,,талентован”,. Откуд све то? Одговорност пред оним што долази постаје неиздржива. Зато књижевност ових наших 80-их година овог нашег века све више почиње да личи на одвратну књижевност бел-епока: на нејак свет, одговор је, нејака уметност. Зато наши уметници данас јесу вешти шегрти, који никад неће постати мајстори, јер имају руке, али не и главу. Песници пишу за песнике и покојег критичара. Књижевни живот увелико наликује на некакав породични чопор, непробојан споља, а саможив изнутра. Песма је увелико постала фотографија из живота тог чопора, шифра или лозинка потребна само члановима чопора и само за њих смисајно схватљива. Нема, међутим, ничег јаднијег од фотографија у породичном албуму неке безначајне породице које више нема међу живима, у врсти. Поглед на њих рађа неко хладно гађење, неку неподношљиву луцидност. Оне на веома суров начин потврђују први закон света: из нечега бива нешто, из ничега – ништа.
Права опасност, међутим, по културу и човека није ту, у просторима књижевне трансенденције. Права опасност је на једном другом терену, ширем и дубљем. Уништена је, данас, масовна база наше културе. Половина радно и умно најспособнијег становништва је изван земље, а она друга половина која је у земљи срозава се, због тога, из дана у дан, рапидно, на најниже нивое голог егзистирања или малограђанске тупости, па нема ни кад, ни како, ни зашто да чита. До загушљивости је сужен круг дејства и оно мало стваралачке интелигенције, која неће да буде ни јуродива ни идиотска. Али ни ту није крај. Властодржачака бирократија, будући да је тиква без корена, и да се плаши свега и свачега, сваке сенке, сваког шушња, као неки тешки злочинац који самог себе прогони, та бирократија, решена да у корену сатре све што је стваралачко, истовремено, и управо да би то постигла, даје зелено светло, изводи на политичку позорницу гомиле медиокритета и полуидиота, захтевајући од њих да вичу на сав глас. Хосана и Алелуја… Стаљинизам, јер о њему се, данас, и овде ради, у области идеологије културе и уметности – није ништа друго до огољено и бесрамно васпостављање у Европи давно ликвдиране институције дворског песништва, једне, дакле, феудалне институције, коју је бунтовни 19. век, буржоаско–пролетерски, темељно збрисао са лица земље. Од времена Хомера до наших времена постоје три типа песника: песник луталица, песник дружине (ратничке, бунтовничке), тј. песник народа, пука (по крчмама, вашариштима, коначиштима, сеобама, збеговима, бојиштима) и дворски песник. Песник луталица не одговара никоме до свом таленту и својој уметности: он је непатворени ларпуларист. Песник дружина, песник пука ставља свој таленат, своју уметност у службу покрета (ратничког, народноослободилачког, бунтовничког, револуционарног). Овом типу припадају, махом, највећи песници човечанства. Дворски песник ставља свој таленат, своју уметност у службу поретка, под ноге владајућој олигархији, касти или класи, у њеном настојању да успостави и одржи систем рада, реда и вере у постојеће институције.
На два, свима позната примера – покушаћу да објасним разлику између песника покрета и песника поретка. Кад се Лењин обраћао Максиму Горком – он је од њега тражио да своје стваралачке снаге ставу у службу револуционарног бољшевичког покрета. Кад се том истом Горком, касније, са истим захтевом обратио Стаљин – он је од њега тражио нешто у суштни сасвим супротно: да буде гласноговорник, лакирчик једног контрареволуционарног поретка, поретка темидорске реакције, свирепе власти државнобирократског финансијаског капитала. Други пример: кад се и зашто убио Мајаковски? Убио се онда, баш онда, кад је схватио да му није допуштено да буде песник револуционарног комунистичког покрета, него да се од њега тражи да слави поредак реда и рада обновљеног руског великодржавља. Речју, стаљинизам, као контрареволуција, настоји данас, на нашем тлу – да песнике покрета претвори у песнике поретка, а ако му то не пође за руком – да их духовно и физички ликвидира.
Ваља ми подсетити вас: реч, сама по себи, беспомоћна је. Са њом се може свашта чинити. Са њом се свашта и чини олако, осионо, равнодушно, лажно, подло, убилачки. Али никад некажњиво. Јер реч је моћна после, кад мину они који су живели уз њу и са њом, а нису је поштовали ни волели.
Данас, да поновим, што се стваралачке интелигенције тиче, ради се о томе – да јој се одузму јавне, легалне стваралачке слободе. Нећемо драматизовати! Организованом злу које насрће следује организовани отпор. Не буде ли могућан, следује појединачан отпор. Злу, у сваком случају, следује отпор. Два су пута: или легална одбрана легалних стваралачких слобода, или царство илегалне стваралачке слободе, широки простори подземног песничког деловања.
Кад неко људство, друштво, у одређеном историјском тренутку, дође до безизлаза или до опасног стања опште кризе свега које се једино може разрешити најскупљом ценом жртвовања живота, губитка слободe, одрицања од многе људске среће, онда је за тај безизлаз, за ту трагичну цену чупања из бесмисла највише крив онај ко највише зна. А највише зна интелигенција, првенствено стваралачка.
Како избећи ту страшну епохалну кривицу? Шта учинити да будемо оно што морамо бити – зналци света и његова обнова? Просвећивати народ? Не! Хиљаду и двеста година историја просвећује овај народ, и то како жестоко и крваво. Ако се ничему није научио ни просветио, ми ту немамо шта да тражимо. Касно је! Данас, народ, или је спреман или није. Све што је од историје ваљало узети – узето је! Нама остаје да мислимо критички. Истинито и непоколебљиво, увек, и увек сходно датим околностима.
Узалудна је, међутим, и легална и илегална ствралачка слобода, ако не постоји уметникова тајна стваралачка слобода. Пишући о Пушкину 1921. године, неколико месеци пред своју смрт, Блок је изговорио ове речи: ,,…Пушкина …уопште није убило тане Дантеса. Њега је убио недостатак ваздуха… Мир и слобода. Они су неопходни песнику за ослобођење хармоније. Али и мир и слободу такође одузимају. Не спољашњи, него стваралачки мир. Не детињу слободу, не слободу да се либералише, него стваралачку, тајну слободу. И песник умире зато што не може више да дише, живот је изгубио смисао.” Да, живот је изгубио смисао!
Да би поезија имала смисла, да не би била бесмислена, прво, мора имата и сам живот, историја не сме бити бесмислена ни у свом трајању, ни у својим циљевима. Иначе, чему мисао над развалинама бића човековог? Чему уметничко дело у лажном свету? Игре, уметности, науке, филозофије – боре се за човекову душу. Омеђују је песимистичким и оптимистичким утопијама, одгонетају је револуционаним доктринама и контрареволуционарном праксом. А она? Она остаје непокретно забленута у своје сопствено чудо и туђа су јој чудеса света. Остаје загонетна, као камен који је тежак и тврд и више ништа. Да ли је човек све што је могао да учини – већ учинио? Да ли су велике и нужне књиге већ написане? Не носимо ли сви ми који стварамо и хоћемо да стварамо у утобама својим – унапред – мртворођенчад? Можда. Народ више не грува као стихија, него разједа као рђа. Промена те његове историјске суштине у тесној је вези са једном другом, такође суштинском променом: народ није више творац материјалне и духовне културе, него потрошач робе коју је произвео. Људи се понашају, људи мог народа, као бубе у бари. Бара ће да пресуши за дан или два, али бубе то не знају, и – мувају се, сударају, прождиру, паре…Шта је то што уништава? Има више историјских облика стварности: стварност уочи рата, стварност после рата, стварност грађанских сукоба, стварност успостављене класне равнотеже, стварност доминације једне класе, стварност економског просперитета, стварност ојачаних државно-правних или државно-полицијских институција, итд. Ми живимо стварност поражених социјалистичких револуција. Налазимо се на граници два света, оба немогућна. Једног, капиталистичког, којем је немогућно даље да постоји; и другог, социјалистичког, којем је немогућно да се роди. Тековине Октобарске револуције, која је колико пре педесет година уистину потресла свет, тако су темељно и детаљно ликвидиране – да ту револуцију већ прихватамо као једну карику у ланцу преврата који су за последња два века померали Европу лево-десно. Она за нас, данас има исти историјско–сазнајни значај, као Спартаков устанак, или устанак Жутих турбана у Кини, или јакобинска диктатура. Тежња нашег последњег народноослободилачког рата, првенствено сељачког, да се продужи и прерасте у социјалистичку револуцију (власт радничко-сељачких већа, наоружани индустријски пролетеријат, изборност и опозив свеколиког чиновништва, економска и политичка једнакост, апсолутна јавност рада свих служби, ликвидација стајаће војске и полиције, договорно-планска привреда) – тако је драстично анулирана да тај рат има за нас, данас, исти искуствени значај који има и Гупчев сељачки устанак, Тимочка буна или битке на Церу или Кајмакчалану.
На почетку смо. Историја је стала. Песниково гушење о којем говори Блок – не заудара ли то лешина историје?! Онај који има ухо да чује како трава расте и како надолазе воде, и како тутње будуће битке, има ухо, али као да нема више шта да чује… Кад угасне историја, песник се окрене животу, окрене своје лице плоти и природи, па види: језде облак и птица, избија врело, буја лист, њише се клас пшенице, и девојка грли младића а жена дете. Види: у језгру је – тихо, мирно, ведро; пуцања, прелом и преломи дешавају се у кори и корењу, у ткиву и плоду.
Млади песник Мирослав Максимовић испевао је стих: ,,Мењачи света труну у собама”. Нека ми опрости песник за оштру реч: овај његов лепи стих је лаж. Истина јесте – да многи мењачи света труну, али по гробовима и тамницама, и истина јесте – да многи мењачи света не труну, него раде. Уосталом, ,,Историја се још није одлучила” на коју ће страну!

8. фебруара 1974.

Белешка о песнику

„За слободу, за сваку врсту слободе, у било ком друштву, потребни су храбри и одважни. Они ту слободу својим жртвовањем освајају.”
Драгољуб С. Игњатовић

Драгољуб С. Игњатовић је рођен 1936. године.

За саопштење које је изнео на Дивчибарама 8. фебруара 1974, на научном скупу филозофа, социолога и књижевника Југославије, Драгољуб Игњатовић осуђен је на три године и шест месеци затвора због ,,непријатељске пропаганде”.
Захваљујући залагању немачког нобеловца Хајнрика Бела, који је у то време био председник светског ПЕН клуба, пуштен је из затвора после годину дана. Наиме, у то време Тито је био номинован за Нобелову награду за мир и није му ишло у прилог да у затворима држи песнике. Али забрана јавног иступања остала је на снази.
Када је осуђен песник Гојко Ђого, Драгољуб је иступио из Удружења књижевника.
1979. године, са групом интелектуалаца покренуо је часопис ,,Часовник”, који је убрзо забрањен.
Књижевна група ,,Данас”, у којој је учествовао, покренула је први самиздат.
Деведесетих година прошлог века, у време ,,догађања народа”,
упутио је отворено писмо Слободану Милошевићу и Ворену Цимерману, тадашњем амбасадору САД у Београду.
Потом је напустио књижевну сцену и наставио да ствара у осами. Једино што је у том периоду објављивао били су ,,Огледи о суштинама” у „Књижевним новинама” од 2002. до 2004.
Драгољуб С. Игњатовић је радио као професор и стручни сардник Института за књижевност и уметност у Београду.
Писао је есеје, књижевну критику, поезију. Бавио се и превођењем.
Објавио је књиге песама: Освајачи, 1966, Лађе и ломаче, 1970, Сонети и катрени, 1982. и Светковине, 1988.
Умро је 16. новембра 2006. године у Београду.

Приредила Гордана Симеуновић, Београд