“Господе и Творче, Ти царствујеш свуда”…
врх валова модрих складни звуци звоне,
док просипа злато дуж пешчаног спруда
позно летње сунце и у море тоне.

Са дна сненог мора звучни псалам бруји
и побожност тајна тихо се разлева
кроз све жиле моје и свим бићем струји
устрепталост душе што с немиром снева.

И захваћен страхом,  незнаним и студним,
што раскида с душе охолости кору,
обратих се гласом дрхтавим и чудним
ни сам не знам коме, Богу или мору.

“Осећам те, Боже, у травци што клија
у сучнном жару и под снежним сметом,
у кликтању звонком сводом што извија
раздрагана шева опијена летом.

И у сјају звезда што на земљу с’лази,
у мирису цвећа и у шуму јела,
у тешкоме ходу времена што гази
преко људских снова, надања и дела.

Пребиваш у духу животном са њива,
што избија као знак захвалне жртве,
у тајни рађања што сејањем бива,
и походиш кришом по гробљима мртве.

Има Те у свему, у олујној бури,
у пшеничном зрну, набреклом и зрелом,
у облаку небом што без циља јури,
Ти невидљив кружиш васељеном целом.”

“Господе и Творче, Ти царствујеш свуда!”
сав срећан завапих из дубине груди,
да занемим потом од страве и чуда,
јер Те нема само у срцима људи.

Моја отаџбина

Из јуначке крви најбољих синова,
Што божуром цвета иза љута боја,
Окруњена венцем крвавих кринова,
Витешка се роди Отаџбина моја.

На попришту пустом у том страшном часу,
Само смрт и слава у страхоти својој
Беху… Слава за њих златан пехар насу
И пружи га ћутке Отаџбини мојој.

И док у даљини звук гусала звучи
И из мрачног неба киша док се лила,
Два пехара пуна суза, крви, жучи
Отаџбина моја лагано је пила.

И диже се гордо Отаџбина моја
На костима оних што су славно пали,
На жртвеник што јој даше тела своја
И крв чија сваку њену топу зали.

Зато нико не чу ни плача ни крика
Да горама звоне што к’о бедем стоје;
Сем самртног ропца, ил’ победна клика.
Нема других песми Отаџбине моје.

Јуначка се дела гробовима броје,
Тамо где гроб сваки свесну жртву значи,
Крстаче су понос Отаџбине моје,
Са њих слава блиста, величина зрачи.

Наш сусрет

Ја ти нећу прићи попут других људи,
Да речима страсним обаспем те целу,
Да причам о срцу што за тобом жуди
И кунем у љубав безмерну и врелу.

Нити ћу ти рећи да ми цела душа
Огњевима чежње и љубави пламти,
Да се жудња у њој к’о лава пенуша,
Да је пуна тебе, па због тога пати.

Не, ништа од тога што обично бива
У часима сличним не тражи од мене,
Већ допусти души и оном што скрива
Да избије снажно кроз блиставе зене.

Погледај ме дуго, дубоко у очи,
И откри’ у њима сакривену тајну!
Са ћутањем немим ја ћу тада моћи
Да ти признам љубав, силну и бескрајну.

И ниједна речца што преклиње, моли,
Преко мојих усни никад прећи неће,
Јер знам срце пати зато што те воли.
Стог’ су моје патње извор моје среће.

У калу

Погашени сви су огњеви и плами
Што подстрек на дело и на жртву беху;
Трне вера, бледе чак и снови сами,
Све се са мном дави у блату и греху.

Скрхала се с праском воља за прегнућа
Што је некад сјала у очима бистрим…
Данас немам више снова ни чезнућа
За светлим и добрим, невиним и чистим.

Ја не жалим оно што прошлошћу зову,
Јер то беше само плод болесне маште,
А још мање марим за будућност нову
Коју граде жеље сујетне и таште .

Стог’ утеха мени ни потребна није,
Ничему и ником нећу да се молим,
Над згариштем душе само дим се вије,
Ја не мрзим никог, нити кога волим.

Но осећам ипак да тиња у мени
Жар младости прве, бурне, пуне нада
Под  пепелом прошлог и у мрачној сени
Очаја и бола, страдања и пада.

Јер док Бога хулим – снова веру будим,
Када у кал тонем о лепоме снивам,
Тек у срамном блуду за невиним жудим,
Што се више прљам све чистији бивам.

Мртви снови

I
Сунце бежи с пурпурног видика
И потања за храстовим горјем;
На умору дан издише спаран;
Ветар лута међу тамним борјем,
Час зацвили, час пева очаран:
Пало небо врх голих ћувика.

Време стоји у злослутној ћутњи.
Из даљине тешки топот тутњи.

Задњи зраци у сутону трну,
Што охоло са висине ступа.
Мрки витез на друм вранца сврну,
Обоје их зној и пена купа.

Прашти стење под копитом вранца,
А у седлу мрки јунак ћути;
Љута туга модро око мути,
Патња бледа помрачила лице…
Пролама се из безданог кланца
Стравни урлик дивље понорнице.

II
Прва зора већ угаслог дана
На попришту затекла је њега;
Уз севање и уз звеку мача
Из смртних је крв шикљала рана,
Гинуло се без крика и плача,
Грактале су вране изнад брега.

У предаху крвавога боја
Два му гласа к’о два црна врана
Долетеше са далеких страна:
“Умрла је заручница твоја.”

И сад језди, не зна ни сам куда,
Венчан славом у победном боју;
Куд год гледа око себе свуда
Мртву види заручницу своју.

Још осећа на дрхтавој руци
Болан терет њеног хладног стаса,
Још му звони одјек њеног гласа,
Још се црне над очима луци,
Још га суза опроштајна пече,
Што из ока склизну му низ лице
И у косу мртве заручнице
Сакри тугу и јаук пресече.

И сећа се кад јој прстен даде
Са два пламна блистава рубина
Сјај му ока из модрих дубина
Исти пожар у њеним запали.

А образ јој огњем стида зали…
Трже дизгин… Вранац намах стаде.

III
Ноћ је пала пролећна и мека…
А у њему сурова је зима…
Крик ужаса к’о грмљава нека
Ноћ распара… крик за мртвим снима…

Плашљив месец за облаком мину,
Сова негде преплашена писну,
Ноћ задрхта, побеже пролеће,
Ледна киша бесним млазом лину…
До земље је спустило дрвеће
Црне гране да у тами кисну…

Стало време у злослутној ћутњи,
У даљини тешки топот  тутњи.

Посмртни венац

I
У мермеру нисмо клесали ти бисте,
Ни пепелом косе посипали јавно,
Јер у нама још пре твоје смрти, давно
Подигли смо олтар твоје душе чисте.

На души нас свију има, можда, мрља,
Њу нагон и страсти на махове плаве,
Ал’ очајним грчем оних што се даве,
Чува твоје место да се не упрља.

Стог’ све грехе спере суза нам покајна,
Док пред твојим ликом као чежња тајна,
Најбоље у нама, оно што нас краси,

У жртвени пламен с радошћу се пали
Што победном вером душе наше кали
Да букне у љубав која се не гаси.

II
Чупао си коров из народне душе,
Заливао њу си, као Вртар први,
Са знојем и вером и капљама крви
Да одоли граду и преживи суше.

Закржљала стабла и увело цвеће
Гајио је нежно додир руке твоје
Да бујају вечно мириси и боје,
Где су били пустош, трулежи и смеће.

Узоране бразде у данима давним
Као наши преци сејао си славним,
Честитим и светим,  да корене хране.

Што к’о живе котве у тело наше сежу,
Јуче, данас, сутра да у једно вежу
И са здравих стабла да ороде гране.

III
Истина ће само да раскине ланце
Са нас… Јер слободе сунце тамо греје
Где истине семе побожно се сеје
По пољу и стењу, кроз горе и кланце.

У каменој плочи речи твоје ове
Предао нам ниси. Урезане оне
У срцима нашим, као химна звоне
Истини што блиста и слободу зове.

Глуви ће да чују, слепи ће да виде
Да дан, као лава, неизбежно иде,
Пун среће и сјаја где сад влада тама.

Мир ће као мелем да залечи ране.
Заборав ће пасти на стравичне дане
Да видике нове открије пред нама.

IV
Трња пуне стазе, узане и стрме,
На врхунце светле једине нас воде.
Само бурним морем лађе спаса броде…
Опомене твоје још пророчки грме.

Стопе Оног што је узео на себе
Све грехове наше, следио си верно.
Под бременом спаса служио си смерно
И те што су клели и пљували тебе.

Као у граниту уклесане,  данас
Твоје стопе стоје к’о путоказ за нас
И светиља кула испред стазе ове

Са које је ништа не може да збрише:
Ни плима, ни време, ни огањ, ни кише…
Преко њих се стиже у светове нове.

V
Ехо твога гласа к’о труба одзвања
Покличом за борбу што надима груди
Поносом на прошло… Јер док новом жуди
Славе старе славе младост наша сања.

Из камена жртве варница да плане
У огањ што кали, кремен вере треба…
Облак сумње крије вечно плава неба,
Из молитве ноћне увек зора сване.

Да застава славе победно се вије
Бој са собом најпре мора да се бије…
Само свесно чојство друге од нас брани.

Јер у земљи која мученике гаји
Јунаштво са правдом увек ће да сјаји...
Хероје и свеце исто млеко храни.

VI
Љубави ореол што топлотом зрачи,
Огрева и бодри, са тебе је сјао –
Ти си свима део твога срца дао…
Ледна сенка мржње, што нам земљу мрачи

Под сунцем љубави, у неповрат бледи…
Задња кора хлеба дели се са гладним,
Пева се са срећним, плаче се са јадним
И краве се срца што себичност следи.

Јауци су наши крик оних што пате
Опроштајне сузе све ковчеге прате,
Све се своје воли и поштује туђе,

Моли се за оне што обесно греше,
Колевка се њише где гроб некад беше,
Кроз љубави врата у вечност се уђе.
…