Закриљен прозор мушкатлама,
Врч сломљен и залепљен само,
Бејах на патње раскршћима,
Кад опало лишће испраћамо.

Кад сунце ко малине сво је,
И јасике колибе прекрију –
Док јесени вином тело боје
И баште последњу кап пију.

Нестане ватре, нема сјаја;
У очима само боје мртве –
Трошно дрво ко знамен краја,
Суво лишће с молитвом жртве.

Усред белих магова

Александру Пушкину

Усред белих магова дрвећа,
На стаклено леденим пољима,
У шатри од зимског перја ко свећа
Усана бледих пркосиш уморима.

Пао си ко жртва моралу крутом;
Од маховине у светлоплаве руке,
Рубину по кошуљи просутом –
Ко капи песме – стиха јауке.

Усред белих дрвећа пророка
На перону празном ко пусто поље,
Снежно перје, не бат корака,
То шкрипи твоје перо – најбоље.

Свете Русије

Ти – мало познати свете Русије,
Заборављени човече уклети,
И ви у бразди сивих поља ражи:
Дигните се до небесне плавети.

Речи су људске у вама застале,
Одјеци гласова без тона и боје,
Али за покајање никад касно није
Док горке сузе у грлу вам стоје

Израстите попут стабла храста:
У корену томе руске главе ћуте;
Паметне, јаке – а ко бреза нежне,
Што из сваког зла пронашле су путе.

И чувајте све пољуљано и танко;
Да са наших поља до звезда устане,
Почиваће преци мирно, поносито –
Кад пред веком сваким јуност храбро стане.

Прва ноћ

Фрула – лет муве – сад балалајка,
Чему неука свирка, заморна, плитка?
А паук рече: “Твој лет за ме је бајка,
Пре сна у мрежи – музика питка.”

И сву ноћ је фрула из крила се чула
О црној судбини нелагодног дна,
О паучини да није чврста ко кула –
Већ пуна рупа мрежа обична.

О црвеној капљи из презреле вишње,
И младости што тек ноћас листа.
Паук муву води пред свевишње –
Љубећи јој звонка уста чиста.

Кад се с платна

Када се с платна ведрине слика смрви,
Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, ко угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.

Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: “Зар већ?”
Ко људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.

За стабло везане милост с милошћу,
Пијане од сока с дна живота
Ко старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.

А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.