Пусти су и голи врхови дрвећа
На испосника рјабина подсећа,
оног што је видео висока брда и горе,
а између подножја њиних – велико дубоко море

Ја ћу бити талас
и у кланцу ћу зачути каменог хука глас
О, Ко је Он што је небо створио као кров човеку,
а земљу нам поклонио као колевку?

Што је створено Речју, то је светлост постало.
Што је било ћутање, и даље ћути, до краја.
Он је поклонио живот великом и малом,
дао је птици крила, а свакој риби – пераја.

Зеби је дао слабост, а лаву – снагу у лову,
косу – умилни глас, тапиру сурлу његову;
земаљском створу – уживање у пливању и лету,
а светлост необичну небеском дивном свету.

Где се Он скрива? Да ли у дворцу свадбеноме,
иза видљиве границе сумрачнога неба?
А можда баш сад стоји на прагу твоме
Ко муње ће хорови анђела грмнути изненада:
„Великој срећи претходи много мука и јада.
У океану се налазе високе планине и горе,
а између њиних подножја – велико дубоко море.”
И као просјак моли водице и мало хлеба?
Како свога Творца слави друштво птичије?
У мочвари – шљука, а кукавица – на зеленој иви.
А Он се смеши док под покривачем плоти своје крије
Светлост Божанства која вечно живи.

Халкидонски љиљани

Таква имена лептирима нареци
да се по звуку препозна боја њина.
Дај зимским пчелама меда и вина,
а смирну, злато и тамјан подари деци.
Уђи у моју кућу – и ја ћу свећу упалити.
Реци ми: “Ћути!”– и ја ћу одмах заћутати.
Реци ми: “Плачи!” – и ја ћу, ко киша, заплакати.

Светлост се припија уз душу као влага уз брод
и као ластавица уз пусти небески свод.
“Волим те!”– реци ми тихо, тако тихо да боли,
и тада ћу разумети и како воду пламен воли,
и вечност – секунди незадржив кас,
и остављено тело како дух воли нежно,
и како нас,
огољене и грешне, Свевишњи воли – безнадежно.

С руског превела Љубица Несторов

Биографије песника и преводиоца

Евгеније Капустин рођен је 19. септембрa 1984. године у Санкт
Петербургу. Дипломирао је на Петроградском државном технич-
ком универзитету. По професији – инжењер система за аутомати-
зацију морнаричког инжењерства.
Публикације: Лист “за сликање бродоградилишта” (Санкт Пе-
тербург), часопис “Невски календар” (Санкт Петербург), часопис
"Природа и човек. Двадесет први век “(Москва), књижевни и
уметнички часопис” Сфинга “(Санкт Петербург), књижевни и
уметнички часопис “Надахнуће земље” (Новокузњецк), књижев-
ни часопис “Гег” (Москва), књижевни часопис “Станица” (Санкт
Петербург), антологија “Млади Петербурга” (2009, 2011), збирке
поезије и прозе, "Колос речи" и “Ухо речи – 2” (Астрахан, 2008 и
2009), збирка савремене духовне поезије, “Небески одјеци” (Санкт
Петербург, 2009), збирка песама “Поново имам инспирацију”
(Санкт Петербург, 2011), збирка песама “Извор светлости” (Ниж-
њи Новоград, 2011).
Награде:
Добитник дипломе међуколегијални конкурс за дан Свете Татјане
2007-2008, из духовне поезије.
Три пута победник музичко-поетске манифестације “Догађаји
у Елагину” (2009 - 2011)
Диплома на такмичењу једне песме у лаври Александра
Невског (2009)
Добитник дипломе поетског конкурса под називом КР, која је
спроведена од стране руског музеја (2011).
Диплома на конкурсу посвећеном Дани словенског писаног
језика и културе, у спомен Светих Ћирила и Методија (2011).
Уредник је међународног зборника савремене духовне поезије,
“Небески одјеци”.

Маријана Соломко рођена је 1984. године у Санкт Петербургу. За-
вршила је музичку школу, а 2009. године факултет украјинске
Националне музичке академије “П. И. Чајковски”, одсек за кла-
вир. Од детињства је свирала на многим концертима, а само у
Шведској је, од 2001. до 2010. године, имала их више од седамдесет.
Аутор је научних радова и чланака из области музике .
Прву песму написала је у шестој години. Победник је на много
међународних такмичења поезије, добитница је Велике нараде
Трећег међународног такмичења поезије под називом „Велики
Кнез Константин Романов“ у Санкт Петербургу за 2013. годину.
Те исте године учествује на ХХХ конференцији младих писца
Северо-Запада.
Њене песме су објављене у алманасима поезије:
“Петербуршке строфе”, “Млади Санкт Петербурга” (Санкт
Петербург), “Кућа кестенова” (Кијев), “Шареница” (Доњецк);
антологије: “Поезија – женско лице” (Берлин), “Поетски форум”,
“Благословена земља очаја” (Санкт Петербург), као и у многим
књижевним часописима.
Аутор је збирки песама Гуске лете на север (2013), Шта год се
деси (2014).
Члан је Савеза писаца Русије.

Ирина Романова Михашина је рођена 18. новембра 1960. године
на Уралу у граду Чајковски у Пермском региону. Тамо је завршила
музичку школу на одсеку за хармонику, а 1984. године завршава
“Лењинградски електотехнички институт за комуникације”.
Пише поезију, прозу, а бави се компоновањем, сликарством и
другим јавним делатностима.
Главни је уредник часописа за књижевност и уметност “Нови
поглед”, а такође је и директорка истоименог Културног центра у
Санкт Петербургу. Аутор је пет књига.
Жив у Санкт Петербургу.

Олга Николајевна Постникова (1943) је песник, приповедач и
писац критичких чланака. Завршила је Московски институт пре-
цизне хемијске технологије. Радила је као инжењер у индустрији
ретких метала. Од 1974. г. бави се растаурацијом споменика
архитектуре. Сада ради као директор Високе школе рестаурације
Руског државног хуманитарног универзитета. Веома ценећи
Олгу Постникову као једног од ретких оригиналних савремених
песника, познати песник Семјон Липкин је рекао: “По професији
Олга Постникова је рестауратор споменика архитектуре, али у
области стиха она није рестауратор, већ градитељ речи.” Своје
радове О. Постникова је објављивала у алманасима и часопи-
сима. Аутор је више збирки песама.

Владимир Александрович Бабошин, песник, преводилац, уред-
ник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт
Петербургу.
Рођен је 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка
у Уљановској области. Дипломирао је на Вишој војној школи у
Уљановску, а Војну академију и постдипломске студије завршио
је у Лењинграду.
Пуковник је у пензији. Доцент на Војној школи, доктор фи-
лозовије на техничким наукама, дописни члан Санктпетербур-
шке академије наука и уметности.
Песник је и преводилац, уредник и председник Удружења
песника Нови поглед у Санкт Петербургу.
Живи и ствара у Санкт Петербургу.

Светлана Васиљевна Кекова (1951) је позната савремена песни-
киња, која пише претежно православну поезију, необичне ду-
бине и лепоте. Рођена је у граду Александровску, на Сахалину.
Завршила је Филолошки факултет Саратовског универзитета.
Одбранила је магистарску дисертацију 1987., а докторску – 2009.
Предавала је на Филолошком факултета Саратовског уни-
верзитета и на Саратовском педагошком институту у звању
доцента. Живи у Саратову. Песме је објављивала у разним ча-
сописима. До сада је објавила 11 збирки стихова.

Анђелко Заблаћански, рођен је 4. децембра 1959. године у Глуш-
цима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Ми-
тровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише
од ране младост.
Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра
сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009),
Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014) и збирку
афоризама Палацање (2006).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у ка-
тегорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку
Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице
(2014) освојио је равнопранво прво место са још четири песника
песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
Доста песама преведено му је на руски језик и објављено у
руским часописима, а такође и он је преводио неке од руских
песама. Песме су му преведене на бугарски и енглески, а афоризми
на македонски језик. Приређивач је добро прихваћених и по-
сећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уред-
ник електронског часописа Суштина поетике.
Живи у Глушцима.

Љубица Несторов (рођ. Јовановић) родила се у Бежанији 1930.
године. Основну школу и гимназију завршила је у Земуну, а
Филолошки факултет (групу за руски језик и књижевност) у
Београду. На истом факултету је магистрирала и докторирала.
Предавала је руски језик у гимназији у Бачком Петровцу, у
основној школи у Земуну и на Машинском факултету у Београду.
Поред наставничког рада бавила се и писањем уџбеника
руског језика за све нивое наставе (за основну и средњу школу и
нефилолошке факултете), писањем стручних радова из облас-ти
методике наставе руског језика, русистике и примењене линг-
вистике и преводом стручне техничке и медицинске литературе.
Последњих десет година преводи руску поезију. Објавила
је две антологије песама руских песникиња – “Сенка туге и
светлост наде” и “Сто година љубави”.
Живи у Београду.