Миланка Кузмић
БОРИ СЕ ЗА СВОЈА КРИЛА, ЈЕР НЕБО НИЈЕ ГРАНИЦА

Пробудио је тупи бол у глави. Полако је отворила очи и погледала око себе. Налазила се у непознатој соби. Зачула је кораке, а затим се врата собе тихо отворише. У собу је ушла жена у бијелом одијелу. Схватила је, налази се у болници, али како је доспјела ту.                                                                                                                              „Како си Милице?“ зачула је тихи глас медицинске сестре. Само је простењала, а онда се сјетила свега. Били су у дворани за физичко васпитање. Весела граја њених другова и другарица одјекивала је двораном. Осјетила је оштар бол у грудима, након тога тама. Више се ничег не сјећа.                                                                                                     „Молим вас, реците ми, шта се десило, откуд ја овдје?“ прошапутала је.                      „Не брини Милице, доктор ће ти све објаснити.“

Врата се поново отворише. Угледала је своје родитеље, иза њих је ушао у собу мушкарац у бијелом, доктор. Мајка узе столицу и сједе поред кревета. Отац полако, некако превише њежно узе њену руку међу своје дланове. Поносан и снажан човјек, сада је изгледао другачије, сломљено и тужно. Слутила је, предосјетила да се иза крупног скривеног погледа, крије нешто ружно и тешко.                                                                                                                                   „Милице, ја сам доктор Радишић, Оливер Радишић. Како се осјећаш Милице?“  Само га је нијемо погледала. Није имала ни снаге, нити воље да било шта каже.

„Бићу искрен са тобом. Већ сам разговарао са твојим родитељима. Ти си сада велика дјевојчица, и можеш да разумијеш неке ствари“.                                                 Ишчекивала је, слутила невољу.  Само је полако климнула главом.                                                           „Милице, нажалост морам да ти кажем, болујеш од леукемије“ коначно је доктор рекао.  Није могла, није хтјела да вјерује у оно што је чула. Била је ученик медицинске школе, већ је чула за ту болест, знала је шта та болест са собом носи, али је вјеровала да се дешава другима, не њој. Погледала је оца. Гледао је негдје на страну и хладним длановима стискао њене руке. Затим је погледала у мајку. Тражила је утјеху, жељела је да чује ријечи спаса, да чује да су доктори погријешили. Умјесто тога угледала је сузе на мајчином лицу, сузе којих вјероватно ни она сама није била свјесна.               „Милице, ову болест можемо побиједити, али је веома важно да имаш вољу, и да будеш храбра. Ниси сама, борићемо се заједно. Корак по корак. Пут до побједе је тежак, трновит, али ми то можемо. Јеси ли спремна се ухватимо у коштац са овом напасти?“ слушала је како јој доктор говори, а није жељела да чује.

Истина, дуже вријеме осјећала је слабост у тијелу, повремено имала температуру, мислила је да је грип, чак су то и доктори тврдили код којих је ишла. Па шта, и до сада је неколико пута имала грип, ништа страшно. Међутим, ово је било другачије. Добила је право у лице горку пилулу истине коју ће морати да попије, сама. Коначно се тихо осмијехнула, скупила је сву снагу иако је осјећала пецкање суза у очима. Жељела је да покаже родитељима да се не боји, да је храбра. Жељела је да она њима да снагу да издрже сву бол коју им је живот донио, а када би само знали колико њој сада треба снаге. Поново је погледала своје родитеље. Одлучила је, бориће се, колико ради себе, толико и због њих. Прочистила је грло, а затим се обратила доктору:                                                  „Докторе, желим да оздравим!“                                                                                       „Браво Милице! Заједно ћемо се борити, у ову битку идемо заједно. Одмах почињемо са хемотерапијом.“

Њена борба је почела. Пут пун успона и падова пријећи ће храбро, корак по корак. Неће дозволити да је ова подмукла болест побиједи. Добила је многе битке, добиће и ову. Дани су пролазили. Кроз прозорско стакло гледала је како се точак живота котрља изван зидова ове собе. Највише времена проводила је сама. Понекад би размишљала да одустане, да се преда. Осјећала се као птица у кавезу којој су забранили да лети. Онда би се сјетила својих родитеља, суза на мајчином лицу, очева сломљеног погледа, и наставила би даље. Најтеже је било када је због хемотерапије изгубила косу. Они дани када није могла да хода, кретала се у колицима. Како их је само презирала. Тада је мрзила себе, овај живот, своју болест. Вријеме када су јој пресадили коштану срж никада неће заборавити. Оне дане бола, ишчекивања и молбе, жеље да њено тијело прихвати дио туђег. Са осмијехом на лицу корачала је даље. Није жељела да буде заробљена птица у кавезу болести. Борила се за своја крила, борила се и побиједила. Кроз ову борбу научила је нешто важно, схватила је да када нешто желиш јако, ни небо ти не може бити граница.