Славко Зорић
Посета
У свога дома двориште напокон дођох.
Није ме дуго година већ ту било.
У детињству, у летње дане ове
Ту се играх, лептире хватах.
У играма жмурке од другова својих
Ту се иза живица вешто скривах.
Ноћу око стаја ту сам за свицима
Мален јурио. Светиљке њине пратио.
Кућа ту некад била. Само зидови
Без крова, и покућства ту остали.
Рат преживели они!
Дрвеће између зидова младо
Изникло. Кô чувари куће
У неба висине ту се уздигло.
Одавно чека укућане нове.
Стари вратити се неће.
Далеко су сад од дома они,
Или у божјем већ почивају миру.
На гробље свратих да мртве ту посетим
Мајку, родбину и лица мени знана.
Отац с њима није. На туђем
У избеглиштву он сад мирује гробљу.
С њима у сећањима се дружих,
И кô некад у животу, разговарах.
Свеће упалих да се и они живота
Негдашњег и игара дечјих, сете.
Та ноћ
Та ноћ, мачка црна
Месец и звезде, кô мишеве,
У рупе сатерала,
По воћњацима се протегла.
И Србији!
Пређу неспокоја преде –
И мени!
Та ноћ, застава црна
Изнад поља, изнад гора,
Изнад мора лепрша.
И Србије!
Војска црна на тврђаве
Наде јуриша.
И на мене!
Та ноћ, шума црна
Сунце успавала,
Пој славују одузела,
Кошути вид помрачила.
И Србији!
Мађију црну бацила –
И на мене!
Ој ти, месече бледи,
Ој ви, звезде сјајне,
Из рупа дрско изађите
Мачку црну одагнајте!
Изнад воћњака засијајте!
И Србије! И мене!
Ој ти, војско црна!
Одору и заставу црну
Баци! Белу развиј!
Краљици Зòри –
Поклони се!
И Србији! И мени!
Ој ти, Сунце, неба царе,
Пробуди се, на мегдан
Изађи! Мачевима светла
Мађију шуме црне скини!
Пој славују, кошути вид
Дај! И Србији! И мени!

Коментари