КОРОНАВИРУС  је излечио целу планету. Људи су престали да умиру од рака, инфаркта…. Умиру само од коронавируса! – читам на фејсбуку (профил неке Рускиње)

Гробља ће бити мала, кажу, за све оне који ће  оболети од коронавируса, о којем српски лекари и други – тзв. надлежни више свашта бљују преко државне телевизије. Има лекова, нема лекова! Помаже ово, не помаже ништа! У Италији Италијани умиру на северу на стотине, на хиљаде. Бил Гејтс, „анђео спасилац“ и богаташ, најављује нову и скупоцену вакцину против короневируса. Ја мислим да ће кроз неколико недеља, ипак, изаћи на видело истина – ко шири ту неописиву хистерију о стравичној пандемији коронавирус! То су пре свега медији са запада, они у власништву тзв. америчке „дубоке државе“, која нам је изгледа, уз асистенцију Кинеза, приредила ову дубоку самоћу, о којој песници певају, понекад. Као Бокачо у време писања  „Декамерона“… Коронависус се раширио целом планетом и  затворио у куће и станове, од Америке до Јапана, од Северног до Јужног пола, пре свега оне изнад 65. године.. У Србији су увели најстрожије тзв. ванредно (ратно!) стање, строг полицијски час… Ко зна шта власт чини ноћу док  грађанство држе у незамисливом притвору? …

Извор:
https://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%80%D1%83%D1%81/story/3131/koronavirus-u-srbiji/3922548/hirurg-miodrag-lazic-preminuo-nis.html
Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга, Книн 1991 – Српско Сарајево 1995. Дневник ужаса – јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физицки или духовно, најцешце и физицки и психицки истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједоцанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници “Жица” у Блажују за живот рањеника споменицког је карактера – што је и својеруцан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.

О безумљу грађанско-вјерског рата у бившој БиХ већ се писало и писаће се још дуго. Проговориће многи, освјетљавајући, из различитих углова, велику несрећу народа са ових простора. Али, од овог свједочења хирурга М. Лазића тешко да ће бити непосреднијег и потреснијег казивања о злу које се овдје десило. Дневник М. Лазића – дневник је ужаса, али, истовремено, он је и споменик Човјеку. Дневник ужаса – јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници “Жица” у Блажују за живот рањеника споменичког је карактера – што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе. У том свјетлу, задивљујућа је и бескрајна љубав хирурга М. Лазића за српски народ који је у овом времену свеколиког бешчашћа Запада доведен на руб пропасти.