КАФАНЕ И „ЗНАК ПИТАЊА»

Шта је кафана? Место спасења, застанак у животу, оаза у току дана, прелазак у ноћ, кључ за поверавања, уточиште за гладног, обилне дојке за жедног, неизбежна судбина расположења, жеља душе, звезда за изгубљеног, месец за срећног и одмор за џеп. Највише личи на мексичку кантину, енглески паб, турску кафеџиницу, шпанску таску и италијанску траторију; спој свега тога је српска кафана и, ако у њој нема наглашених карактеристика споменутих места, има свој сопствени, јако балкански укус.
Ту се пије црна кафа (турска), уз разне десерте, као што је сува пита (огромна баклава, сечена у тепсији пуној меда) и чаша воде; такође, у произвољној секвенци с реченим и с оним што следи, може да се наручи и било које од многих српских јела, од више врста хлеба, предјела, супа и чорби, до главних јела, која иду од гулаша преко меса тек изашлог са роштиља, од којег ће увек бити добар избор ћевапчића – нешто између виршле и шпанске ћисторе, врло укусно; такође, има речне рибе, свеже, тек упецане из Дунава.
Неминован је сусрет с алкохолним пићима, посебно српском ракијом, од шљиве или сезонског воћа (једна чашица кошта око сто динара: неких петнаест мексичких песоса). У „Знаку питања“ служе једну домаћу ракију, одличну, чији је главни састојак дуња, донета у Београд из града Врбаса у Војводини, или такозвану стомаклију, лековиту и прављену од ливадских трава, као стрега, али без непоправљиве слаткоће својствене италијанском аперитиву. Ракија, као и текила, може да се пије и уз пиво; за то је добро традиционално Јелен пиво, које ове године слави јубилеј свог доласка на свет.
У кафани се пуши и, ако је пре била искључиво територија за мушкарце, већ одавно је отворена и за гошће, које ту навраћају без устручавања. У појединим кафанама има више одељења; у било којем од њих се може седети и јести: тераса је на улици; у летњој башти, у дворишту, столови су врло близу роштиља, где жар и месо воде полагане дијалоге; тако је и унутра. Било да сте клијент или не, обавезан одлазак у тоалет кошта десет динара (то јест, један песос и шездесет центи).
У српском свету кафана, „Знак питања“ је једна од најтрадиционалнијих у Београду и једна од оних где је атмосфера, између старинске и конзервативне, карактеристична за Балкан – кристализована. Основана је још крајем xix века, иако је и неких четири деценије пре тога на том месту било више кафана које су стално мењале своја имена. Власник с краја века, који се колебао око новог назива, ставио је знак питања на зид; случај је био толико интересантан да и даље тако, век после, носи исти назив; значај тог назива у градском имиџу Београда је толики, да се појављује и у романима, као што је Ситничарница „Код Срећне Руке“, Горана Петровића. На спољашњем фењеру који најављује назив кафане, као и на зиду, само може да се прочита овај знак: ?
Једно од чари „Знака питања“ је то да је смештен у здању турског стила, изграђеном око 1850-e, а за углом, налази се Конак кнегиње Љубице, сада музеј, изграђен почетком xix века, кад се Београд налазио под турском влашћу. Одвајајући је од епохе турске доминације, као да се ради о томе да се овој кућици оријенталног стила да српски карактер, преко пута кафане налази се најзначајнија православна црква у Београду – Саборна црква, чија звона пречишћују дух оних, више земаљских, који једу и пију за столовима паганске кућице.
У Мексику има пуно кантина и места за јело, али готово ништа што личи на кафану, где човек може мртав-уморан да се сруши: место које није обичног ресторанског типа; које није скупо и где можете преплитати добро друштво и разговор, кафу с десертом, јело с пићем. У таквом расположењу, свратите данас у кантину, да мало кафенишете.

Превела са шпанског Јелена Растовић

Напомена:

Хосе Лопес Агилар (Enrique José López Aguilar) oд 2000. године пише колумну ”Узгред записано” („A lápiz“) у културном додатку Ла Хорнада Семанал (La Jornada Semanal) мексичког дневног листа Ла Хорнада (La Jornada). Ту је и објављен текст „Кафане и ‘Знак питања’“, 5. новембра 2006., у броју 609.